Подунавка Земун

Водуннвка излази «.ваке Недел4 у вече, н кошта за целу годииу 5 фр. ср. за полу 2 ». 30 кр., иа три иссеца 1 ф . 15 кр. безт> поштарине сђ ноштаринонћ 1 ф . иише.

К|). 21.

У Земуну 25. Мап.

Предброити се може водђ сваке ц. к. поште. Изг внутрености Србие нека изволе у плаћенимђ писмама сг новцима на кнвижару Госп. В. Валожића обратити се.

1915».

Д.|1н«ан1> узе одћ Г|»ка Ла1»ед0и110. Мнли Боже, дивне вол^ћ твое! Б.шго оном'1>, на кога си волнш, Тешко ономг, кога занемаришг. Твол вола големо намг чјдо, в[»'Б намг з'мл1-», да помиели, кратко, 5 Шта ће твоа волн и унрава. Сг гвое во.тћ едно чудо кажу, Кадг поетаде та землл СрбЈк Изненада силна царевина. Душанг, синакг крала Дечанскога, 10 Онладао Србскомг крал-ћвнномг Иреузевшн круну у бабаПка. ТоП намћри 615ше Ј'зрозг главни: Одвећг главитг Душанг гонакг б4ше, Мило га е бнло погледати; 15 Ко га гледи, таВ се и загледи, Све обае лице милокрвно, И данасг се прича по свјету, Да му не би лика ни узраста, Шго удара у очи гоначке, 20 А женсшш1> воле у гонака; Ни срчана зора на погледу, Лредг кимг свако снебити се мора, Е чини се, властћ е Богомг дана; Ни гоначкогг срца на меидану, 25 Одг кога сј г наижешћи гонаци Зазирали и з т кланнли се; Ни бесћде р^ћчите и м} ? дре, Што 1о6 нико одол-ћт' не мога, Ни допит' се, нити одказати; 30 У свои землБИ, што небо закрива, Не б^ше му слике ни прилике, Е васг валанг и врсноћа сама, Како чудо кадг Богг створи дивно, Моћномг своЈомг и великомг волкомг, 35 Нека има болн одг болкиехг, На вид-ћлу да стету нни Што 1' врлина и лћпоти езгра, Л КО1О0 се нико не надиви. За младосчи племеиити дара 40 Занесе се и мЈ^дро п лудо; Некмолг не ће силна госпоштина Обузети свое подручнике, За наГшеће воИводе гоначне, ВоПсковође и сву свого воПску; 45 Те га своимг учинише кра.гћмг, Л баба му дигли сг приестола, Те одг дерта зловолпнг премину У Звечану краи Косова граду, Те одг баба, крали Дечанскога, 50 (Јсга оину влада и гесиодство,

У ког' има доста пр|дтела, Хоће бнти иуно и дупшана, Те се таре срећа и несрећа, На врсноћу насрћу бЈеде, На доброгу вазда пакосгБ режи. Тешко свакомг брату иа евјету У ког' нје тога нједиога. Што е Срба по землм« СрбЈи, Нрнои Гори и Херцеговини, Далмацји, Лици и Крбави, И у Босни и равну Срјему, Славонш, до Ндранска мора, И Бугара по землш БугарскоП, Све то волн свога младогг кралл, Та воли га како свого душу. Зато му е мани околина, И сусћдство са четири стране: С гога Грии, сг нстока Татари, Ружпнг му е сћверг одг Маџара, На западу зли су му Латини, Св^ћма мозгомг закренула завиств; Вазда гори завиди бол^ћму. Но Душану зато ни хабера, Како, брате, силну са ситнижа; Не бои се кралл ниеднога, Не стиди се ни цара Грчкпга, И сви скупа да на н-ћга пођу У чуду би с' нашли и запари. Са силна е силна земла крала, Све шго има за славу ће дати, ВТеђ' свјетомг да е у првенству. Гђе е лоше, лоше се и дае, брг напредка ноуздана нема. Шесу се Грци поуздали У оруж'е и срећу гоначку, Но лукавствомг мисле да накнаде, Што гонаштвомг не бипх\' кадри. • Измудрише и подло и таино Да заваде Србе са Србима, Да имг слави напрједг не даду, Што се нви у годнни првои, Како Душанг с1;де на прјестолг. Подлои згоди довити се ласно, Срг е мучна опачина леже, Те злу нје сана ни умора, Но све ради, кога да онди. Мисле Грци, ево згоде живе, Кадг одметну Бана Босанскога, Бана Стћиа. што е Босни глава, Те раздвое Босну одг Србје И растави Србе одг Србалн; Мислили су Србе да заваде. Алн Душанг мудра б1>ше глава, II имаше добре вјећнике,

Те су добро увардали бнли, Одг куда ихг лгота псца гуа. Како Душанг Грку у трагг уђе, 55 И поузданг хабарг ухватјо; Гђе царг Грчки о миру не ради, И гђе Грци збилн наумили, Слави Србсков да стану на пута, Да е врате, нека не порасте, 60 А таику е ласно затомити. Те се силанг Душанг подигао, Да убЈе Грчку опачина, Што Србима хоће да досади. Кликну силанг силну Србадт 65 На оруж'е подг барнка свога. А гонаци тешко дочекали, На гоначку да кранну пођу Уза свога гоначнога кралд. Ш»вагоћи латише оруж'е, 70 Остивнше миле свое мавке, Оставише ројјене сестрице, Остмвише жене и д^чицу, Оставише своИте и родбине, И кумове, свое прјател^ћ, 75 Па весело ка Иризрену хите По р!ечи честитога кралн. У свакомг е срце оживл^ћло, На меИдану да чини гонаштво. Евг п-ћваго и пошеваго, 80 Ка' на славу да ће а веселЂ, Или кадг се кј т ми а д^ћвери. Швагоћи кон^ћ поахуго, Што имг сее, што имг в^ћрне лгобе Изг подрума чиле изведоше. 85 Женскин* имг сретна пута вичу Заосгавши сћтно и весело На дому имг, милоИ постоибини. Дође воИска равноВ МетохЈи, Начети се кодг Призрена воиска. 90 НЈнаци су рахатг у логору, Коморе имг свега донЈеле; И колане конвма попустили, А и ситну истурили зопцу; Одмараго с' конби и гонаци, 95 Надаго се путу далекоме, Посћдише докле починуше. А кадг Душанг одморш воНску, Диже вовску гогу и истоку, Брзо дође подг Планину стару 100 И преко н^ћ у МаћедонЈго , Те нал1>зе на државе Грчке. Сто педесетг тисућа е вовске У Душана у Србскога кралл. • Силанг Душанг мударг гонакг бЂше, 105 На петоро под^ћли вовску,

110

115

120

125

13®

135

140

145

150

155