Подунавка Земун

275

одг господичне Марје, кое свмв н одг времена могг удпленн изг Енглсске примјо. Гвакомг при.шкомг ппсао самћ у Европу нбо А » нћномг деди; ннкада одговорг нисамБДОбЈо. Кадг самв МарЈннг рукописг и подписг познао, у мал' што нисамБ чувства изгубп). Н се бацимг нп еднз' столицу. Прочитао самв писмо десеп, пута. Она »1)1 нвлдше смртБ свога деде; промену у ш.иовоИ кући, и како е Лондонг за свое свакидашић пребнвалшпте избрала. Нћна лепа, вслика, смирена, чиста душа дисала ми е сг изразомг наин^ћжше лгобови изг овб ) врстш. И нритиснемг листг на мое устиице ; скочимг горе; некодико пута нрођемг по сали; на присутство господичне Целес/гпне а самв заборавјо. Чимг самБ Целестину опетг угледао, внднмг е где плаче. И се уплашимг. Мо.но самв е за узрокг н1»нм суза ; н самв се извнннвао збогг наглости мога поступка; кажемг ЈоГг, одг кога е писмо, и изпричамг 10и све по реду. „И а све знамг!" одговори она; „господична Марја сама ми е све одкрила. И пмамг чсстб , што самв наИболн пр1ателБица ове красне дсвоике!" Садг, Хари, ове речи! Н самв стано у пламену. В-ћсти одг Марје ! Н1;на собствена прјнтеЛ1,нца може ми о нбои причати! Све, све, сто хиллда маленкости морала ми е доставити и повторити. А н пБ1тана и слушана нисамв 6Б10 ситг. II о промени прстена Целестина е знала, и п ТИ нокажемг Марјинг прстенг на мојоИ руци. „0 кадг ме господична Марјл лгаби," узданемг н, „зашто Н1в пратила свош лепу прјнтелвицу прека мора ?" „Зашто изискуе господинг Балтнморг одг едне лгобезннце внше, него што онг лгобезници чнни?" одговори господична Целестина. „Аји држите ли нн, да ће ми господична Мар1н, садг смрћу свога деда слободна, ако е а изненадно у Лондонг застанемг, иреко мора у ову населбину ел^ћдовати ? Можеге ли ми само и наИманго надежду срећногг сл4дства дати?" повичемг н. „Н готово држимг," рече господична Морландг, „а би самв то могла." „Дакле а ћу васг пратити у Европу натрагг! " ОдважаИ бно е тврдо непоколебимг, и а самБ га већг изнсјно преко писма капетану Морланду, како бн моимг присутствугоћимг пр1атеЛБИма ив10, али да имг правнв узрокг неодкрје. 0 томе се свакоиши разговорг водт. Марблг, ХарФордг, Дикинсонг и други изгледали су поражени и нез <1ДОво.1Бни. — Но држали су, да е то туга и чезна за домовиномг. Они су се преварили. До едногг сата хтео самг сг Морландомг одпловити, и већг бн самБ сео на лађи. Господична Целестина пође на ручакг, да свогг болестногг брата посћти. На мого молбу дозволи ми, да го пратцмг. СвакЈИ тренутакг у кои самБ сг нвомг 6 бш, и нисамв о Дун-ОфалиновоВ унуки разговарао, бно е грабежв мога блаженства. Кадг смо у Марблову кућу присп-ћли, разумемо удивл^ни, да е болестннв младићг, праћеиг одг едногг служитела, изишао. Целестина

се налготила на свога брата. Но мб1 нисмо ни четвртБ сата чекали, кадг на улици видимо га где иде. Целестина остави ме, и оде му на сусретг. То е подуже транло, докг се опетг поавише. Напос.гЈјдку уђе она, и подг н4ну руку младнД човекг, кои 1ои, као што се видило, само полапринуђенг слЈјдоваше. Почемг ми се полагано сг поклономг приближи, иримћтимг н, како се н-ћгова бледа бол наеданпутг у гореће руменило прели. Н управимг оштро мое очи на н^ћга. Прођу чудновата предчувствована крозгмогодушу. И ппсамБ знао, како ми се догодило. „Боже моп !" повичемг н, п погледамг пораженг Целестину. г Да," пов ;че Целестина, ,.то е она!" Марјн лежала е плачу ]>и на мое прси. Да, Марјн е то бнла. Дошла е у Мариландг, бонзлБиво, готово неверугоћи, сумннгоћи. Збогг тога е н-ћна сакривеностБ. Господична Целестина и н-ћне сестре бнле су н&не другарице, кое су е у пратнБИ собомг повеле, и сама супруга капетана Морланда, ради ове господичне, као стара пр1ателБица Оо>алинове куће, пошла е заедно на путг. Ништа, Хари, ништа овде одг шума мога блаженства! — Одг овогг дана броимг н дане могг лепшегг живота. Сг Марјомг богинБомг, венчао самБ се, одг целе населбине обожаваномг— Али и лепа Целестина удала се, и то за нашегг Харфорда. Обадвое осећали су се већг у првимг данима познанства, као да магнетг едно кг другомг привлачи. Садг само тн оскуд-ћвашг шштг, и твоа Франциска, да наше небо довршимо. ПоитаВ кг нама у отечество слободе! л. СтеФ.

1>В »ода|»т ( . Средг пучине тихогг мора Туд' бродови едре, А облаци кано гора Среди неба ведре. Вес'о бродарг п4сму поче, И на броду стои, Лгобкимг гласомг текг што доче, Онг грломг да пои: „Аваи море, бриго тужна: Зашто мирно ниси, ћудБ е твон врло ружна, Никадг стално да си." Бродарг п-ћва, небо с' мрачи, Сунце губи зраке, Данг б^ћлоћу свого свлачи И дае подг мраке. У тренутку мунн сћвну, И море заблиста, Небо црно, пако з^ћвну, Отудг нда триста. 0 0-. Звижди ви'орг, валг се хипа, Море блгое пћне,

Бродг ее крши, ломи, ђипа Стра' е текг одг сгћне. Црна тмина, море б^сно, Валг се валомг гони, Свуда срцу ту е гћсно, Идг га силомг рони. Али бродарг ка' одг кама Да е тако сгворенг, Свуда вика „боже с' нама" Свакомг духг оборенг. Бродарг стои, гласг му ечи, А п^ћсма се ори , Гласг сг виоромг смћшанг звечи Онг одважно сбори: „Б4сно море, лупаИ, тутнБИ, Срце ми е мирно, Човекг живи текг у сумнБИ Ко бн у те дирн'о? Ад' кодг мене све е едно Моа с' чуства чиста, Ил' весело или б^ћдно Мени с' чело блиста. Недвижима Г мис'о мол ГрудБ е мон топла, Малена е сила твоа, Да м' учини вопла ? " Тако бродарг моремт п4ва А таласи хуче, По црнини муна с^ва, В1>тарг грозно туче. Бродг се диже — диже опетг Па се страшно гнгора, Часг се вала — часг ка' сапетг ЗанБ1а га бура. И гле чуда! таласг снажннВ Бродг слабачакг покри, И бродара с бродомг страшннК Таласг све то сакри. На површго бурне воде Бродг за вавекг неста, И бродара — сваке згоде Све то веће преста. Хучи море — в4тарг хуи Ал' бродара нема, Све е мртво — ништ' неруи брг гробг га запрема. — Нп Ндранск. мору 1853. Путннкг.

Л»|пн Тореаан као царнца н н;ена. (Пр одужси^ј.) Царица на то ше ни внимала. Она станше еднако нредг асталомг и укочено гледаше на иисмо, али мало по мало бледила сг н-ћногг лица нестаде, и место руменилу уступи; н-ћне очи