Подунавка Земун

.5ВЈГТГТ. Зб 3:1Г>.тЈ' ЕЗ ЕЕДУВ1У.

гопадоше, немогше продирз'ћоИ сили сама противити се, ерг кш мужг у риболопт. отигаао бмо, кго се одважи сг дечицомг бежати. Но текг шт1) стиже савану (тако названу пространу, вели(М1Ђ травЈМо обрпс.ту полану) ухвати е мнссЈоиера ловацг, у квргу е сч> децомг стегне и довуче го на обалу. Мисск>нерт> спокоИно седећи ца лађи само е на готово изгледао. — Да се нати сно »5п> непр1нтелБима одупрла и ма наИман1> Јспротивила, била бм нмачно убЈена; ерг е тада цри овакомг послу свашта безг еогрешенл доз»лћно 6б!ло чинити. Заго сада брже бол1> похите и децу да поватаго, како би ихт> за хрисшнске робове добро приуготовили. Садг матерв сг дечицомг у Санг-Фернандо донесу — мислећи, да неће моћи сувимг свого огачбину погодити; али срце матере чезнуло е и за оночг децомг, кон су сг оцемг у риболовг отишла бмла, када се ова одг куће удалити морала. Зато више пуга сг децомг заедно покуша срећу робства се ослободити, но на жалоств увект> уваћена и немилостиво корбачомг изшибана Оуде, па наипосле е одг деце разставе, и рћ(омг Атабаиа у По-Негро одведу. Слабо свезана седила е на преднго частБ лађе замншл-ђна, ненознавагоћи свого судбу. Но кадБ 10и за рукомг изађе да раскине свезе, скочи у воду и одплива кг левои обали. —- Тамеи е кг едпоп стени однесу, и ту сс за магноке.Ле оку у шушнару сакрје. Видећи то упраштелБ Мисстонера посла одма едну чету свои вданаца за нвомг. — Несрећна жена буде награгг доведена, ужасно изшибана, и свезанимг иа леђи рукама у штаццо христјанске миссје Габ«та одведена. НоћБ бБише одвећг мрачна и време кшиовито. У овомг предћлу збогг пространи и честм шума, едине р-ћке служе за саобраштаИ између иеста и места. Матермн лгобовв силно под^ћиствова на несрећну жену, кон наИпосле опетг до тогг дође, да ма како децу ослободи и осталои ихг к} - 1 )и одведе. Несрећна жена, као и свака мати чезнући за својомг децомг храбро ихг као лавица бранила. Нбоизи су одвећг нечовечно руке свезане бше тако, да е наипосле крвк изг нби пробила; но на то се Ипдшнци смилуго, те 10и свезе мало иопусте. Мати, кадг стражари ни ммслили нису, за тплии часакг одгризе зубма штранБгу, и сасвимг пзчезну. Носле четири дана видила се у околини Санг-Фернанда, гди су п!;на деца ухваћена бБ1ла. Она е страшне горе прегорити, силне р^ке преи.тивати и често по пустинви — и крозг трнћ, одрпана ндна и жалостна, продирати имала, и за то дело време, у недостатку друге човеку сходше ране, правБ1и мравождерг бша. Кога небБ! ово неописано матернћ лгобави очаанћ силно тронуло? Сг горкомг тугоаг на велику жалоств норамо овде прнмћтити, да е христ1ннск1& мисс!онерг као обично према несрећноИ матери тиранг остао и на ново за нБОмг ловачку потеру учишо. Она буде з 7 ваћена и у горнви Орииоко одведена, гди безг надежде за децомг тугугоћи, сама себи смртБ зада.

Алексавдерг Хумболтг, кои ово приповеда, до срна е троиутг бмо. кадг е угледао на западноп обали Атабапе стћну, на кого се несрећна мати хтела спастп. Одг тогг времена ову стћну називаго „Мавчина гт4на." Народг сг особитимг почитан-ћиг сећа се споменика кукавне, несрећне и честите матере; и докле годг ст-ћна узтрае, и човекг се на обалу Атабапе укаже, преповедаће се ова№ за питомогг човека срамнми и недостоинми догађаи. „Човекг, текг што коракне" — вели Хумболтг — „у ову пустинго, одиа га име ове стћне> вћчногг споиена природе, на разио станћ човеческе нраветвености опомшгћ, и нсно предг очима ставлн разлику доброд^телви дивлнка, а тиранство Фанатичнм лгодШ. Овде лежи живмИ споменг жертве идолоиоклонства и суровости лгодске, кои се правимг служителБима христшнске вере називаго и ближи-ћлгобје као наивиспренјго дужностБ свакога човека — прИ1Ворно — исповедаго!" Ири овак'вомг поступашо мисс1онера нетреба се дакле ни наиманћ чудиги, што се хриепннсгво кодг инд1ннски племена нје —• као што се мислпло и као што е лако бмти могло, само да се човечје посгупало, посве усвоити дало. Зато иунимг правомг наводи Лудевитг Вахлерг у почетку свогг описашн паризске крваве свадбе, „да се подг видомг в-ћроисповести гадне и наВсебичше же.тћ сакривале, коимг нечовечно сг (преобраћа!гћмг невернича у веру Христову, гледали су и трудили се, да цркви и Богу угодни постану." Но одг како се црква и ове свештенство подг покровителБСТвомг државе владаоца нклази, Фала Богу, има доста изгледа, да ће се како садг тако и напредг много лакше и срећн1е хрисшнство вереисповедне цћли постизавати. Мрагзввце. — Године 1586. пошл^ћ Филипг II. едногг младогг принца касгилскбгг, да папи Сиксгу V. честита ступан'ћ на ово достоинство. Папа се

К Р А К Г Б И

нашао увређенг збогг тога, што е овако млада посланика Филипг послао и рекне посланику: „Зарг Филипг тако оскуд ћва у лгодима, те ми е послао човека, кои шште ни браде нема." „Кадг бм мои кралв знао, рекне принцг, да честв и достоинство з* бради лежи, онг 6 бт вамг послао нрца а не благородника као што самв н." — Ибикусг, славнмВ поега, пође у шуму прошетати се, гди га аидуци Ј'б1го. Кадг су та они убити хтели, видјо е онг едно лто ждралова гди надг НБИмг лети, и звао лИ е у поиоћБ. После краткогг времена дођу аидуци у варошв и угледе едно нто ждралова, кое управг у варошв иђаше, и рекне му: „видите ово су они, кое е Ибикусг у помоћв звао, они иду садг да лне, да смо га ми убили." Околостоећи чуго то и власти иве, кои злочинце повата и осуди. — бданг господинг запита проснка одг чега живи. „Кадг бм тм мене пнтао одг чега умиремг, могао бм ти лакше одговорити; ерг н умнремг одг глади" одговори проснкг. —■ У еднои варошнци у ЧескоИ упита катихета едно дете: „Ко е преварш Адама, те е изео забран^ћну нбуку?" „Гладв" одговори радостно дете.

Свгаетљ. Видо самв те, д!>во красна, Видо Пело твое лице. И руиене агодице, Видо оба ока лсна. Ко музика сладкогласна Са сребрне, танке жице: Твое речи, о Милице, Буде у ме чувства сластна. Кадг би мог'о славуа бнти На устне ти долетити, — Сладоств раиску сђ нби би шо, Пево 6б1 ти тужне звуке, Л влб '0 срца мога чуке; — 0 блаженЂ би тада бно. !>•

II Е Т А К1». Петакг. Говори се да су опетг сви далн оставку, и да е у СрбЈи велика суша] настала; свн су се потоци засушили. Еракг. Нека, нека! барг неће моћи свакШ воду на свого воденицу окрећати.

Еракг. ЧуИ побро — н самБ залгобл-ћнг, оћу, море, да се жеиимг. Петакг. Шта — тм залгоблћнг . . . . да се женишг ! ? Е р а к г. Зашто да се не оженимг, кадг е садг томе наМзгодше време. Петакг. Боларг — кадг'цео светг виче да е зло и наопако време, шта ти е наспело. Еракг. Море оћу — оћу, да узмемг младу одг друге партае —- пакг иекг буде како буде. Петакг. Шта е то, Ераче! осећашг ли и тм нешто ? Еракг. 6 стб ! нешто ако удара . . . . „ смрди на Петакг. (кине). Еракг. На здрав.тћ, Петаче I