Подунавка Земун

У Земуну 19. Окшобра.

се аш&е кодг свакв к. поште. Изг инутрености нека изу нлаћенимђ иисмама <" б новцима на у Госп. ЈЈ а л о /Н и 11 а обратити се.

ЈЈодунлвка изсваке Кеделћ у вече, и кошта за целу годину 5 Фр. ср. за полу Ч ф . 31) К|)., на три ме1 ф . 15 кр. безг поштарине сј . »оштарин0.111» 1 ф. нише.

КзЕ'га;га к©Д'в» ИаЈИЕ.вакста. (Продужеи');.) .ТЛк тако!" повиче Филипт. и увати е за рј'ку, „П1то твое пурпурне устне кваси, тн красимГ1 сткоре, што ружице на твоииг образииа иита. то е и мени ниПслнђа рама !" и Сћ тимг све идтура да.гћ одг себе. п делише ст. Ружицомг само нлеко и н+.но зсл+,. Стара мане само павомг снешећи се, али у свомг елу не даде ее узпемирити. Фплипг ннпротнвг иишлнше садг, да никада нј« тако сладко вечерао. Онг повтораваше често свое посћте, и окда му е текг бмло ликше на срцу, кадг иђаше !к) усамл&нои плннннскои стази, мнрномг, нолвскоиг дому. V коме Ружица живлжне. ОваО истииа лежаше у сасвнмг одел^нои долини, но леле баште унаоколо, н скоро величестиенни наиспман унутри, чинили су га врло прјдтнимг оби тлиштеиг, и ноказивау свуда богатство и вкусг. II чиннше се да е ос.кудостк. у кокш су сеобе женске налазкле, текг садг настуиила, ерг изг казивана старе дозна Филипг, да е Ружа ире »раткогг времена све слуге до едне сано служаске, одпустила. Но што Филипг пзближе познаваше девоику све се више чуђаше нЉномг високолг, душевномг разположешо. Норедг чистоће и простоте Киим нравји, поредг невиности »■ћногг духа, притажаваше она лепа женска саиршенства, и у различнимг струкама знана свестрано познакаиФ). Филипг јои изкаже свое дивлмЉ, и ова говораше онда сг одушевлен^ћмг о своле благодћн), коме иаа за све благодарити, кои се н-ћ ради сасвимг одг света уклонш, н41»мг се изображаго посвћпо, и неописаномг е лгобивм за себе лривезао. „Ахг! -1 подикала бм она више пута у сузаиа. и ломила бм нрсте, „за све то нмамг н'ћ«у блнгодарити, и ужаснми ратг никога нјв тако иснромиот), кико мене, ерг н на еданпутг иостидо саевииг страва и оставлЉна на иространои аемлви Ј" 4 Но Фплипг се заклинлше у себи, да она леће бмти оставлђиа: ерг овде, у овон уеам.тћиоГ( долини поздравила га е лгобаш.. као „славуВ

првогг иролет1гћгг готра. постоИбину!" У тои дражести п савршенству н!в станло јоштг иикакво земно суштество предг нвимг, и ј 'нутрашнвоств ц-ћгова бмла е тако напун+.па анђелскомг лгобави, да е мислјо , да небо у грудима носи. Но како да буде н^ћнг заштитникг ? Ореме н1>говогг задржаванн већг е скоро проп!Ло; онг очекиваше снакн'1 данг наредбу за повратакг а пОмаган-ћ 1ое смео оставнти на страну, ерг п стара већг не хтеде ништа примити, а да девоГши свое срце отвори, п неизказану ЈоИ лгобавв призна, не могаше се плагалкивмГг младићг 10штг одважити, ерг ако и слућаше полагано на 1гћну лгобавг., то јоштг не смеде се еасвимг ослонити на блаженг помисао. Тако су му протекла два златна месеца, у коима е свак1и данг виђао евого Ружиц} - . Наноследку стигне и позмнг воиеке натрагг. Онг га издавна очекиваше, но опетг га погоди као громовнми 3'дарг! Погато е све нуждне припреме учшпо, поити рано суграданг сг тугомг у срц}', кг Ружици. Онг е изненада застане занату у кућие послове! Ахг, она е бмла тако неизказано дражестна. као ружа у вдтреш.ои роси, и у радости свошВ, збогг сћговогг тако раногг долазка, она н не прим-ћти облакг, кои почиваше на н4говомг челу. „0 то е лепо, што сте тако рано дошли!" повиче му она на сусретг, „данасг ћете остати спгурно цео данг кодг насг!" „Оћу!" одговори Филипг жалостно, „но то е и последнкш!" и садг јои приповеди, да се опетг мора новратитп у ратг. Ружица не задржи свое с}'зе, м кадг е Филнпг већг предсудствугоћи запита: „зашто плаче ?" и она ћутећи главомг маше, и онг све већма навалгогоћи ааклинжие е, да му каже узрокг н'ћнм суза, ерг е онг почувствовао. да е решителпмо тренутакг н'ћговогг живота дошао, и она му сг детинско.мг безазленостп напоследкз' призна: да мора плакати, ерг она ништа несме задржати, што 1ои е драгоцено постало; и онг пружи .руке за лгобезницомг. прввуче е лагано на свое прси и при светомг признаванго з'запмне лгобави, и топлимг сузама блаженства, гледаше свако дубоко умпрнн.чг грудма другога своГј ликг, осветл^ћпг 3[1а-

цпма лгобави. Тако гледа земл« кадг небо шо, лгобезинцу, своимг еузама оросп, и о.унце свов зрике вечите лгобавп крозг каплћ бацп: у н'ћгономг мрачномг нсдру облака, лешлЛ; образг лгобивп и спокоИства. У 3'заГшномг, сладкомг призиавашо, черташе Филипг лгобезно# свои незавпсимг, слободаиг положаО. Онг обећа, да ће одма гледати за одпз'стг и изван јоп боама лгобави, срећну будућностк. Ружица наслони лаганосвога главу на н+.гове прси, и рече: „Ахг, а ти радо веруемг! ерг да ме тм лгобпшг мене ради, то чувствз'емг: тм шшг ниси запмтао, ко самв н и одкз'да ? 0 да садн, л дете ове долпне! но и н сама незнамг за свое отечество, и тако ми незнана, тавна таВна мога порекла стои з т векг пред-а-миомг као стрвшило !" Филипг гледаше да е умири, и повпче: „П те држимг у момг наручго, тм драгопенмГг бисерз', па пе пнтаи кое те е море родило !" „Но, то треба барг да видишг черте лица човека," рече она, „кои се твое Ружице као сирочета принјо, шо за твого лгобавв одга10 и нзобраз10 !" Сг тимг речма увати га за рукз г , одведе га у свого собу, у кого онг јоштг н1е ногомг ступ10, и ту му покаже великш, лепг ликг еднога ратнпка. „0, Боже!" повиче Филипг страшлвиво, и покрје лице рукама. „То е АлФонсг д' Аламбре!" Садг му текг 63'де нено, Да онг стои з' светинви свога прјатела и мислп да е придобЈо срце, кое е текг едва свогг лгобезногг заборавити могло, и у неизказаномг болу, кои наиадне н'ћгову душу, учнни мз г се, као вешто начертанми планг, да Ружица овога човека, кои му е. еамг срећу свое лгобави описивао, з вект. као отца сматра, и да никадг ништа не спо.мену о чз т вствз' лгобапи пре.ма и4му. Онг метне руке на очи, и изиЈје изг собе. То сирота девовка пје могла понати. Она се хтеде радовати, што е онг познао н-ћногг благ«»д1;а, и гледагае га смз'ћена, где одлази ! Но она понти за нвимг, и заклиинше га подг наин'ћжн1гмг милован^ћмг, да 1оЛ каже узрокг спое жалости ! И кадг кш онг лепо, отворено око погледп. изчезне свако непо-