Позориште

| у НОВОМЕ САДУ У УТОРАК !!. ЈАНУАРА 1872. |

5 ду и | а 6. ТОНА 1 2 - БИО 7 Њ УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА ПРЕКО НЕДЕЉЕ. — стоји вА нови сад 40, А НА СтрРАНУ 60 НОВЧИЋА МЕСЕЧНО. —

ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 8 и 30 нов. 3А ЖИГ СВАКИ пут.

О ЛЕПИМ ЖЕНАМА У ЖИВОТУ И У ПЕСМИ. (јавно читање Лазе Костића у матичиној дворани 16. дец. !871. год.) (Наставак.) . :

Ринијери да полуди од радости, Начује то и познаник удовичин, па је стане карати, и ова му обећа, да ћега уверити о својој верности, Ринијери е друге стране жури састанави удовипа га позове себи некако баш на бадње вече. Те године била је необично јака зима, Ринијери дође чим се емркне, зазвони, слушкиња му отвори и одма закључа за њим врата, „Причекајте мало, господине, у дворишту, говпођин је брат овде, па док он оде,“ — „Добро, добро!“ —Ринијери се стане шетати по авлији, ситан снег пада му на лице као сапун, а ветар га брије, Ал врела љубав топи снег, а сибирску бору претвара у зефир, Само што је дуго, дуго Стане довикивати слушкињу, Ова парне главу кроз прозор и стане га тешкати, брат је још непрестано ту. „замоли госпођу, да мало извири, само да чујем њен гласак! Слушкиња, затвори прозор и Ринијери опет шетај, чекај, Џилна љубав у борби са леденим сибирцем већ да малакше, ал ето ти отвори се прозор и промоли се тлавица удовичина: „Ринијери, елатки мој Ринијери,

га госпо, ви сте, 0 врло добро, само молим вас, пустите ме у какву комору, потибо од зиме!“ — „јели, драги мој! Проклета зима! Ај не смем те пустити, Какав је убојица мој брат, убио би и тебех мене, А друго, зар те твоја љубав не затревад На ти си био у Паризу на високим

како си,“ дошаптаваше га њен гласић, „Дра- |

школама, а тамо бива већа зима, Стрпи се још мало, драги, стрпи се!“ То рекав- ,| ши затвори прозор и нестаде је, Ринијери | опет шетај, опет чекај, опет зеби, Сирома, ја бар да је обуко топлије руво, ал оваоан нема куд, већ играј по тееноме дворишту, # онако како му зуби својим пвокотом Свирају. Међутим се лепа удовица горе у заложеној соби частила и вееелила са својим знанпем, и слатко су ве насмејали сиротом ФилозоФу.

Већ је зора евитила, кад се сишла елушкиља да пусти Филозофа укоченор од зиме из кавеза. Изговарала се, како брат никако није тео да одлази, те је на велику жалост госпођину навалио и да снава Ал други пут за цело!— Ринијери је међутим тако прозебо, да му се и љубав смрзла и ништа није остало од ње, до жива жеља, да се оевети, — Пред слушкињом се претварао, као да прима изговор и једва чека. другу прилику.

На Ринијера навали љута врућица;ал које младост, које скоро пролеће, које лекар, а можда и жива жеља за осветом одрже му живот, Чим се предиго, одма настави своје шетње испод прозора удовичини и понашао се, као да је заљубљенији, но икада, „Међутим је лепа удовица пала у невољу : оставио је тивалијер, Бокачијо не спомиње зашто, ал ипак је сасвим јасно, Уверид. се о њеној верности, постала му

А.