Позориште

у 22“ МАОВАВНА И Пн ВМИ от ЦИЕ у миљи

зната. Том је свету сваки јунак ује- | дно и вешт удварач; ма да је у животуин | тамо бивало противни примера: сетимо се |: само Карла ХИП, Да је то тако види се и | по једној речи, што је зна сваки Србин с | ове стране, реч је управо Француска, српски се зове „швалер;“ у Француском иста реч „сћеуаЦег“ значи „коњаник, јунаку“ | после је тек придошло ово значење, што | је и у речи „швалер,“ У Србипа јунак оби- | чно није швалер: заклоњеност мину

у неком харемском животу, „у кавезу,“ као што песма вели, е једне стране, е друге стране уклоњеност мушкиња у хајдувовању и војевању довела је наш народни друштвени живот до тога: па као што се јунаци не уму да понашају према женскињу, тако ни женскиње не уме да се понаша према | јунацима, Марко, Милош и Реља то су типови наши стари јунака; лекина је Рокса | тип таке једне „кавез — лепотице,“ која | је о јунацима само елушала, причати, па, кад је видела, да ти Јунаци пред једном | девојком поцрвене, онеме и уземљу потле- | дају, она се ражљути, она их презре; дође | јој на ум еве оно оговарање, сав онај „лач,“ | у сва времена веран пратилац евију сла| |

вни јунака, што му је легло у тим кавезима, у устима какве старе дуене, чуварице, која тим начином освету сади у душу своје лепотице, што овај ил' онај од јунака није погледо на њу,

Но Рокса се преварила, Јунаци се застидели јуначком смерношћу у помисли, да | је Роква и душом тако лепа, као што је

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРЈИШТЕ. („Демон,“) На нову годину представљан је „Демон,“ повест и алегорија од дра Милана Јовановића. У подужим отпочинцима, приказивања те историјско-драмске алегорије нашег вредног писца и пре“давача имадосмо прилике чути неколицину гледа- | лаца, де успоређују тај комад са чувеним гледан- |

кама дра Јована Суботића, са, |

„Оном па јави“ не |

те И ИМОВИНИ

лицем, ак кад Рокса отвори уста, те јунаци видеше, да су преварени, љуто преварени, претури се и њихов стид у огорчење,

Ја сам у почетку реко, да је леп образ без лепе душе безобразлук, Рокса вам је илустрација томе,

Ровса је у српској песми оно, што је у Бокачију лепа удовица, а што је у Талијана према жени наученигк, то је у Србина јунак, И Роква и удовица прецењују једну привидну, спољну женску врлину, лепоту лица, а уједно презиру праву, унутарњу врлину мушку: удовица ученост, а Ровкса,

Јунаштво, Удовица се претвара, заклања,

вривуда, јер има посла се научеником, а по њеним појмовима мушка је наука сва претварање, заклањање, кривудање, (ба свим друкчије Роква: она напада е очију, јер има посла с јунацима, Па како су заподеле онако им и бива: удовица се казни њеном кривудавом, претворном науком, Ровса се казни 6 очију; а то је био и најзгоднији начин, да јој се сујета лепоте демонструје ад осшов, Рођевина, вазна долази истина мало варварска, ал кад погледамо удовичине муке на оној кули, не знам, да л' не би дала иочинруке, да се опрости и муке и бруке,

Толико о полутанској лепоти, Ако су вав те слике мало и ожалостиде, ја нисам крив, крив је „живот“ и његова љуба „песма ;“ а ја ћу се други пут потрудити, да вав колико. толико разведрим некојим вликама, делокупне лепоте, оне лепоте од прилике, што је стари Јелини зову холохеусни, те пемо почети с првом јелинском лепотом, 6 лепом Јеленом,

„Крстом и круном“ Нисмо могли одрећи сваког основа том успоређивању: Јер збиља је „Демону“ ословна мисао, тенденција, она иста што и у „Сну најави“ ну „Крсту п круни“ слава престола, слава, монархијеког начела, Тај основ, који је и УМ. Јовановића и у Суботића тако претежан , да постаје правцем, тенденцијом, у неколико је оправдан, осдбито у овакој „Иеторијској“ алегорији, у толико,