Позориште

-_-_______- И РИНННИ ПА пили нит ---___-____________-____-- 28007" ВН (ОНИ ЗА

што је наш народ ваистину, од Немање па до данас, био веома престолољубив. Друго је питање, јели тај наш народ са тим својим престолољубијем добро пролазиог И на то би питање ваљало одговорити, особито у овакој врсти драмске песме, у алегорији, де ваља мисли, начела оличити. Нузгред буди речено, да „Демон“ и није чиста алегорија, Јер има само два, три алегоријска лица: Демона, Генија и ако узмемо Вилу и слепог дечака, на Косову; још би се могли ту урачунати пред-

ставници српеки покрајина, што се приказују кнезу |

Михајлу.

Са гледишта тог правца, те тенденције, морамо искрено исповедити, да нам се и „бан на јави“ и „Крст и круна“ свиди боље од овог „Демона.“ У томе-је јовановићев „Демон“ прави демон, онај какадемон. У „Сну на јави“ и „Крсту и круни“ слави се начело престолољубија онако голо, као што би се привиђало и најпростијем човеку из народа, без икаквог замотавања, без икаквог покушаја, да се немилије стране тога правца, ублаже пред оним, који је навикао мислити н судити. Зато и нема тодике опасности, да ће се тим начином у одабранијој публици поштовачи тога начела, умножити. Сасвим друкчије стојимо са »„Демоном.“ У „Демону“ се огледа историјски развитак тога начела, у „Демону“ се оличава не само могућност, већ, тако рећи, потреба слоге престолољубија у“ нашем народу ба напредним духом времена и са развитком целога Народног организма. Пред овим „Демоном“ не може се одржати ни најодабранија публика, а да не призна колико толико значаја и позива, монархијском начелу у скором решењу судбине народа; морамо ошти до зуба наоружани противним начелним уверењем, да одолемо софизмима, „демоновим,“ „тенијевим“ уверама и тенденцијовноме моралу декоји призора, те да се на послетку, прозревши демонску намеру, одсменемо: аја! не превари!

У томе је и најтамнија, ал' уједно и најсветлија страна „демонова“ према поменутим његовим друтовима у српском позоришту.

Друга је још основнија. разлика између „Демона“ и оба предњака му на нашем позоришту, што у „Демону“ има и драмскога, живота, а тога толико, коЛико год природа и особина алегорије допушта: у првом делу је у Вукашину заплетен трагични чвор, У другом у Вуку Бранковићу. Оба су облика не само алегоријског значаја, него баш и трагични образи. У трећем делу има једна епизода, између бега потурчењака и његова сина е једне' и разајдученога калуђера с друге стране, у којој се коЛлико простим и кратким, толико значајним и нриЈатним цртама износи читава, приповетка народни мука у очи ослобођења од османлија, пуна живота и снаге.

И у самога „Демона,“ утог начелног образа, има драмске жице, која тек при крају излази на ВИДИЕ: „Демон“ је досад навек био срећан у својој српској области, ал та га је срећа занела, полакомио се, да ту област позоба сву. У тој намери спрема он топчидерску катастрофу, кнез Михајло падне, „Демон“ је постиго вршак своји жеља, (а у томе писац освештава, ако и нехотице, начело престолољубија за народну будућност), те тако му живот нема више смисла, он пада.

Само нам се „демонов“ крај не свиди. Умире ли „Демон“ Зар то није бесмртно створење» Или је писац мислио тиме казати само своју скромну жељу, мислио је ваљда наслутити, да у српскога народа, од седе нема више демона, те сад почиње самодржавно царство Генија 2 |

дбнља, на што тај „Геније»“ Шта је, ко је „Геније“ Геније је латинска, реч и казаће од прилике оно исто. што и грчка реч дешшо», бог хранитељ, У стари Једина било је и добри и зли демона, а кад су мислили зло, обично су додавали хехос или у Омира стоугобс, (бично је значење у класичном добу било доброга духа, као што јео некоме речу Платона ако се добро сећамо у његовом Федону ; исто тако у Изијода. Тек у светом писму, у новом завету, почиње та реч добивати значај злога духа, и у том значају прешла је у новије језике. Нама нису више јелинеки богови, дегио»г2, тако страшни као првим хришћанима ; зато мислим, да није невоље брисати стари, класични значај. Ал' баш дато и допустимо, не би нам подносило, да грчкоме злу примамо за премца латинско добро. — Зар није сав генијев носао могла примити на себе српска, „Вллаз“ У толико пре је то могло бити, што „Демон“ и у И не пада од генијеве руке, њега убија „Вила.

У осталом је, допуштајући престолољубну тенденцију, дует између „Демона“ и „Генија“, управо терцет између њи и дотични жртава, дивно пзведен у свима снтницама, тако, да би ми само већ тога ради световали сваком српском музичару, да из тога састави оперу. Либрето је ваистину вредан свакога вештака. Што се тиче самога приказивања, | можемо бити веома задовољни и с управом и са глумцима. Управа је своје учинила, да увелича, сјајност поједини призора. Што у томе није учиннла онолико колико зактева правац дела, томе није она крива. Ми би били задовољнији, да је пу томе још мање учинила, јер би тиме било још мање опасности, да ће сјајност престола заносити нашу и онако не сувише слободњачку публику.

Од приказивача приметили би само Бранију, да, се друкчије маскира, ако не ће, да му се талерија, смеје де не треба. Можда би томе помогло кад би се заогрнуо прним, црвенопостављеним таларом. Иначе му је игра вештачка, била, |

Од остали образа приказао нам је најбоље Суботић Вукашина и Бранковића, —3—

Издаје управа српског народног позоришта, »

М СРНА ИН МЕ О 42

анненна со ша-—_“"_________ ________________________ (ИМ 0 ИО ГМ