Позориште

Геније. Са јунаштва Деспот Вув се слави, Са врлине Милош слави пође, Ко се једном ва врлином дружи, Тај на славу насртат не може! Обилићу твоју руку пружи. Врли Милош душу ће ти дати, Пред вама ће сила да «' поклони, да вама ће песма да заори. Сила турска хоће пропанути Након вас “ће слава останути! Лемон

Деспот Вуче, не дај плећа,

Да од њега мост сагради

Цар Лазару омиљени

Млад Милошу од Поцерја! Што освоји храбри Деспот Вуче, Царево је, тако закон хоће;

Ком цар даде онога је,

Воља царска и то ј закон, Чим се царе силни са победе врати Нову круну меће, своју зету даје,

Ко је цару мио зете,

Тај са њиме круне дели,

У Милоша мишца снажна,

Обилића чело сјајно,

Хоће круну да понесе,

Светлу круну деспотову.

(Вук ђипа и хода у заносу) Узми Деспот Вуче што ти Мурат пружа, да јуначку руу нову круну даје;

Вера му је права вера,

Сродство му је замашније,

(У беснилу Вук излази на демонову страну, Геније покрива лице и одлази. Демон исчезава злобно смејући се.) (Грми и сева.)

Ш. ПОЈАВА.

Позорница је с пред помрачена п преставља дивљи кршевити предео, страг је осветљенапространа пољана; на њојзи леже групе рањених војника српских. Неки седе погружени. Музика свира тихо. Вук прелази преко позорнице и погледа устрашено на бојиште.

Вук. 0х, ужаса јоште не виђена ! | Тешка рука Бога осветника Спушта е тихо на пороке наше, Јадна браћо моја, жртве црног пакла,

#

"

Веље славе српске стубови препукли:

Братска вас је рука у сурвину вртла,

Братска вам је рука срца окрвила,

Братска вам је душа душу ојгдила, (Погружен пада на стену.)

(Вила појављује се на висини иза бојишта држећи у рукама гусле.)

Вила. На Косову излазило сунце, Ковово је поље оесветлило, Кроз чадорје промолило главу, У чадорју звека од оружја, Свак' се паше а Бога призивље, Само један шатор онемио Самртна је у њему тишина; То је шатор Милош Обилића. Будило га са истока сунце: Устај, устај војвода Милошу, Свуд' се чује звека од оружја, Свак' се паше а Бога призивље Сам ти хоћеш зору да преспаваш, Из шатора одјекује тужно: Не ће Милош зору да преспава; Клевета га из постеље диже, Одведе га у таборе турске, А на ноге падиши Мурату — Шта је онде Милош починио Запева ће посестрима, Вила!

Над Косовом жарко сунце сија, Од копља је гору осветлило, Блистају се у гори штитови, Међу њима два се златна виде; Један носи орла двоглавога, Други нови месец и звездицу, Два се штита силно ударише, Орла штит је средом препукао, Под њиме се царска глава види, Цар Лазара глава поносита, Црној земљи лице оборила, — У молитви увна задрхтала: „Прости Боже, моје тешке грехе, Рођена ме деца напустила, У туђинству оца потражила, Туђем цару главу приклонила! Прости Боже и душу ми прими! (Наставиће се.)