Позориште
| 58
и
НТ
Прођ' се бабо, "вавих празних збора! Није паша ђаде и градове да ћејф раји даровао — није: Мала раја, ал је е рајом правда, Што источи туреке крви раја да невољу точила је, беже; Што изгони из Србије Турке Са неправде гонила је — беже, Изгонила Турке господаре Ал не гони своју турску браћу. Што ка она, мајку мајком зову, А клања се пророковој вјери. Не ће бабо, лијепе ми вјере! Отац. Не ће велишг — Син. Ко мунаре диже, Не диже их што их рушит хоће, !) Отац. А да јесте — лијепа му хвала! Кад угледах опустеле граде, Од жалости срце ми набрекло Да не зачух оџу са мунаре Мним е би ми онђен препувнуло. Јев ја мујо, лијепа му хвала, (Опази духовника) Е не глени Један поп се из ћошета ближи, Ја изљетох, — мрско ми је гледат' Влашког попа — Духевник (за себе) Он је — он је! (Јаросно) Куро људека, нађох ли те једном Још је доста у костима срчи Да те смлавим потурицо грдна ! (Хвата се за пас и долази к себи.) Прости, беже, — занесе ме љутња На недело — прости! Ибрахим. А шта ш' попе резилуком тијем > Не знам, валах, што ј од мене криво До што уђох, ђе ми мјеста није Што тражио то вам и нашао,
(Отрже се)
1) Кнез Михаило наредио је, да се оправи једна од порушених џамија у Београду и да се оџа издржава о државном трошку.
Духовник (прикупља се.)
Ништа — ништа, Прости беже — прости Једна слика из младости бедне
данесе ме да огрешим душу.
Ибрахим. Шућур богу е ви с оевјестио,
Духовник.
Јесам, аго, свој сам и божији,
Па ми е' хоће и тебе да светим, Погледај ми ову рану овде,
А сети се Милете ајдука,
Па ћеш знати шта то шћаше биги.
Ибрахим (устрашен.) Хајмо Мусо, — то је вјера лоша, На жао сам му једном учинио, (Повлаче се.) Духовник. Не плаши се, беже Ибрахиме, Мртав ајдук под овом је ризом, Оружје се за освету кује, Крет ве часни за опроштај гради, Ја крет новим — не плаши се, беже, да ову рану завидану, овде, Стотину вам вамртних задао. Док ми снате у жилама беше Севао сам Турке немилице; А кад старост онемоћи снагу, Пошао вам Богу на молитву, Те молио да свак Србин чини, Што је ајдук Милета чинио.
Мустафа. Часни оче, што ли емо ти криви, Ево ја ћу одужити за њ га,
Ибрахим. Лудо дјете бејах ускочио С једном четом у Иверак гору Милетину напао сам кућу, Те Милету тешко раних пушком А жену му отех на срамоту. То ј, дијете, била твоја мајка — Е знаш, Мусо, такво бјеше вријеме, Сад је — видим — друго вријеме дошло,
(Наставиће се.)
Ј)