Позориште

ми“

МЗ

ОИ во 62

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

% („Младост Доситеја Обрадовића“.) У петак 14 јануара, као на дан светога Саве, била је у позоришту свечана представа. Том приликом давана је „Младост Доситеја Обрадовића“, слика из живота у 5 раздела, с певањем, од К. Трифковића. () самом комаду и о целој представи прозборићемо опширније другом приликом, а за сада само толико, да је комад одигран као што се само може пожелети и да је на крају комада публика изазивала писца. Овом приликом не можемо пропустити а да не рекнемо коју нашој публици, која недељом и свецем полази пориште. Неумесно је од публике, што захтева на сва уста од свирачког збора, да свира ову пилиону „ноту“. То се може тражити у гостионици, ал томе у позоришту нема места. У позоришту се свирка удешава према комаду, који се даје, а не по вољи или ћуди овога или онога брата. Као год што би вређало у драми слушати веселу свирку, тако исто неподноси ни тужна или сетна и невесела свирка, у шаљивим играма. Све на своме месту и у своје време!

Оволико за сада, а ако буде потребе прозборићемо и више о овој заиста чудноватој појави у нас.

(„Стари бака и његов син хусар“.) У недељу 16 јануара даван је: „Стари бака“. Читаоци наши ваљда, не ће замерити, што ћемо свој разговор о овом комаду почети оним, чим обично рецензенти своје расправе завршују, — публиком. У осталом, то је и ред: први је поглед на гледиште, док се не дигне застор; а кад застор последњи пут падне, онда нам и публика окрене леђа. Како ко, ал' ја је свакојако волим е лица него с леђа. — Кад заиска од благајника седиште, даде ми улазницу е примедбом, да је последња. У радости, да ћу наћи пуну кућу, уђо,догура се до седишта, кадал — први редови готово са свим празни, — претплатника управо претплатница нема. Шта је тог — Да сам у немачком позоришту, неби ми било ни мало чудно: синоћ је био „зелени венчић,“ па је лепа публика мамурна; ал овако, у српском позоришту, мора да је други узрок. Узрок ће бити „стари бака“, стари комад. Наша је публика још сувише нова, те не мари сувише старе комаде гледати. Да јој није стало више за комадом, него за приказивањем, синоћ би први редови били пунији. Њеби се тицало, како ће се заменити певац покојнога Паје Маринковића, како ли Ленка непокојне Софије Максимовићке, какав ли ће бити Рашић у Никици, и т.д.

„Стари бака“ истина није српски ориђинао; и ако је тога ради, ако је демонстрација према ма-

ђарству, што је претплатницима заступило пут, онда ништа во преки, евала! Ал „стари бака“ је тако згодно посрбљен, да нам готово долази као српски комад; а кад Немци могу рећи, да су Шекспира учинили немачким песником, у колико пре можемо ми, ма са мањим поносом, рећи да смо бигетију посрбили.

У приказивању запећемо оком само за нове приказиваче. Ружићевог „баку“ виђали смо већ, ма да га се још нисмо нагледали, па тога ни синоћ

„не могосмо. дорићев се крчмар већ тако запеко у

својој изврсној особини, да му већ није могло смесметати, ни што му нема брата близанца, певца, покојног Паје Маринковића. Суботић се паштио да покојника колико толико замени, и по том првом покушају можемо се надати, да ће му временом још поћи за руком. Друга, управо прва и права насљедница покојног вештака, млада Ленка или „Милка“, биће скорим временом, уз марљиву студију, вредна замена Софији Максимовићевој. Већ овај пут се вамо у једној појави осетило, да нема Софије: при повратку Лацка. Прелази из једног осећаја у други, из несвести у свест и обратно, беху одвећ кратки, несастављени, не удешени. Ал' тако младој глумици не можемо још замерити тога; то ће већ доћи, Рашић је Никица да га ни најугвишенија, галерија не може луђег, да речем бољег пожелети, Никица Менипа. Ал што је лудо, лудо. Њему није доста, да се луди на позорници, он мора прозанатити и са свирачима, и с публиком, на велику радост они „во вишњи“, а на саблазан остале „ниште“, ал ближе и пажљивије публике, којој вика и грохот галерије украде уживање озбиљнијег призора.

У толико нам је пријатније зачинило вече, 4, и овај наш разговор, никичин узор, несташна милокрвна „Ленка“ Драга Ружићка, Ово беше прилика, де се могло видети, да права уметност доноси једну поуздану награду, којој и богови завиде, — вечиту младост. Толико живота, толико окретности, толико безазлености и нежности! — Та жена не ће никад остарити ! —3—

КЊИЖЕВНОСТ,

% (Нове књиге.) У Београду су пзашле ове књиге; Зборник закона и уредаба заг. 1871. књига ХХЛУ. цена 8 гроша. — Закон о пороти, цена 2 гроша. Шематизам кнежевине Србије за годину 1872. цена 4 гр. — Нова српска, Фармакопеја. Грош вреди од прилике колико наш десетак (10 новчића.)

Све се ове књиге могу добити преко трговине Стеве Ратковића у Новом Саду.

Издаје управа српског народног позоришта.