Позориште

Јетком злобом срце обавило Врал' ве дома у гору не иди! Кнез не хаје што му вила збори, Већ кроз гору весео закрочио, — Густој гори оживело лишће,

Листак лиску прошаптао тужно: Јадна горо што си дочекала, Да у теби Србу станка нема! Јадна горо што си доживела, Да у теби кнезу санка нема! Лишће твоје Србе заклањало, Од челика душманина крвна; Сад је лишће од челика љута, Срба тражи да га смртно рани. ПНођи дома у гору не иди,

Врал' ве, врати! —

Кнез не слуша што шапуће лишће, Крочи дубље у гору зелену, Густа гора пунахна је лишћа, Сваки листак стрела је отровна, Устрелило Михаила, лишће,

Дичну му је оборило главу,

(Свршиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Позив и одзив.) Поодлуци главне скупштине друштва, за српско народно позориште управила, је управа српског народног позоришта на све православне ошштине српске овај позив:

Школа, која не да Србину да клоне духом; школа, која га диже и узноси, приповедајући му славу и величину његових дедова; школа, у којој се Србин најбоље учи љубити свој потиштени народ српски; школа, у којој се Србин, у којој се човек учи, да се угледа у добро и да бежи од зла; жива школа, српска, која иде од места до места, те учи народ српски свему, што је редољубно, што је лепо, добро племенито и поштено; велика школа за народ — наше народно позериште налази се у великој незгоди, у тешким неприликама. Зла времена за ове две године, која нису ни један крај српски на миру оставила, и њему су наудила и велике му штете нанела. Само се није кадро издржати. јер нема довољне главнице, а поједини родољуби, који су до сада ревносно у позориште долазили и тиме га издржавали, ове године, са зле године, попустише,

Топлу му је крвцу исисало. Орпску наду с нова укопало,

Кроз гору је вила закукала,

Свог љубимца гором дозивала :

Где ви, где ви, поновити кнеже, длаћено те погледа оружје, Искупљена чекају те браћа. »„огреват ваља славе србинове, Тражит' ваља дворе Душанове,“ — Тора нема — смрт у њојзи влада, Што је живо по гори ходило, | Мртво, хладно — покрило га лишће, Што певало то је проплакало,

Што цветало то је увенуло, Осушило е' грање и корење, Провузило стење и камење,

Онуд ноћу пуста нада веје,

Докле нову тугу не завеје,

Док се Србом срце не загреје,

(Грми и сева. Предео се страчи. Излази Демон.)

и нема изгледа, да ће и до године боље бити. Наш народни сабор, који врло добро зна, шта позориште народу нашем вреди п од каке је велике важности по њега, а зна кака га је зла коб задесила, постарао се, да му у помоћ прптече колико толико ; али то још није доста. Наше народно позориште, ако не ће, да му се крњи главница, која је и иначе тако малена, да ни једнога дела најнужнијих потреба, не може подмирити; ако не ће. да му се камен из темеља чупа; ако не ће, да успех прегрдних жртава народа нашег око позоришта узалуд пропадне: нема куда, него да се обрати родољубивим црквеним општинама српским, с молбом,дау своме просветноме буџету одреде неку годишњу потпору мезимчету међународним заводима — нашем народном позоришту. Ако нам је дакле до тога стало, да наше народно позориште и у овим кобним приликама одржимо и осигурамо, (а има ли гдегод и једног свесног Србина, коме до тога стало није) ако нам је до образа и поштења, до части и имена народног стало: то треба да

ЗОЈА