Позориште

09. .-- ~.

Радујем ти се, Ах нисам рада згоди ноћашњој, | Непромишљеној, брзој, напрасној, Ко муња баш: пресинула је већ Чим помнеш: сева. 5

Па не само да није мржња готова. већ као да је још ближа помири него размирици: љубавници имају своју заштиту у девојчиној матери, која је, уагред буди речено, најништавији карактер у овој трагедији. Добрила је у свему слаба попрегуша Јулији, само је талијанка Јулија стидљивија од српкиње Добриле, ма да је јулијин Ромео био бољи момак од Миленка: први полазак њен Ромеу води на венчање. Ромео никад неби „тузио по прашини“ пред Капулетом, и то је оно, што узима оној појави између Миленка и Доброслава унутарњу вредност, ма да је се поља надувенија. дар је толико понижење требало, да увери Добрилу о поштеној намери миленковојг Колико је и у томе Јулија надмашила своју бледу копију: њојзи је доста једна проста рефлексија:

Ал за што, уљо, уби брацу мор2 Он убит', уља, теде мужа мог, ит. Д.

у Шекспира се та појава свртшује, како Јулија поручује Ромеу, да он дође њој; у Бана одлази Добрила њему. Дошавши Миленку у кућу, она, приказује шекепирову дојкињу. Тек по трећем позиву позна је Миленко по гласу. Па ондад — Онда, се обоје завере, да ће — у манастир. У Бана се љубавници калуђере; а у Шексптра — у Шекспира се калуђери љубавниче. То понајочевидније означава размак између једног и другог. — И одоше у манастир, бар Миленко. А Добрила» Она није могла, отац јој заступа пут, да је уда вилом за недрагог. Хм, хм! Добрила, која се знала украсти из куће. да оде Миленку у по дана, она да није могла умаћи у манастир, да је нико не види2! — Тај наставак долази нам, као да је зато додат, да писац добије прилику показати неколико и своји ситуација: да изведе пред нас веће и неки

политични моменат, што је у Шекспира много краће; |

да нам изнесе трагичност отмице, тор праврпског обичаја, што је навек била природна реакција против старешинске велевласти у задружном животу; и да заврши крвавим сватовцем, те да тим сударним саставом емрти и сватова постигне и свршетак своје трагедије и вршак ефекта. У почетку тог додатка, друге половине „Добриле и Миленка,“ још не може писац да се отресе успомена, на Шекспира: Јулијин уздисај:

Аћ, роог тујога, ућаб Хопопе гћа атооћ Њу пате,

Уућеп 1, фу ћгее-ћопга зуне, ћауе талојед #2

Радња 3, појава 2.

Зар ја да кудим господара свог Еј, где су уста, да ти милују Премило име господару мој!

Кад не би твоја љуба од јутрост

— налазимо од речи до речи у устима Миленку, коме не доликује. Кад се баш песнику проктело овркнвати помало од Шекспира, било би много згодније да је позајмио из исте појаве оне дивне јулијине антитезе :

О зегреп ћеал!, 114 уић а Ножмегпо Фасе

Рза етег дтасоп Кеер го Та а сауе2

Веали и фуга! Нета апвенсај!

Поуе — #еалћет а гамеп! ојвећ-тауетипо Јалађ! ит, д.

Еј, гујо, ти под лицем ружиним! Је г икад имо' лепшу кућу змајг Еј красни задче, врашки анђеле ! Голубиј' гавран, јагње вучије!

У толико пре се могао латити тота, што ће то пето наћи у Гундулићу, у сузама сина разметнога, који јамачно није прпао из Шекепира, већ можда шњиме заједно из трећег извора, очевидно неотице; а учему се така два песника, неотице сложе, томе не би нико замерио ни у — Матије Бана.

Отмица је врло велика неспретност у овој тратедији и што се тиче замисли и начина. којим се догађа. На што та отмипад Зар није било много згодније, много паметније и природније задржати Добрилу код вебе, кад му је већ дошла сама у кућу, кад већ не имаде срца одрећи је се, чему, на послетку, не беше ни крајње певоље. Такога шмокљана толико љубити, та се девојка може занста само „Добрила“ звати! Што је ипак Добрила, боља љубавница, него Миленко љубавник, то има захвалити само вернијем примицању њеном уз Јулију, него што се Миленко примакао Ромеу. Писац као да је то и сам осетно не назвавши свој комад обичним редом: „Миленко и Добрила,“ већ у галантном претпостављању госпођице „Добрила и Миленко.“ Па каква отмица! Миленков ајдучки приЈатељ, што је пре неки дан убио једног момка само за то, што је од чељади доброслављеве, тај исти заступа с момцима својима пут потери за отмичарем, стоји са запетом пушком, па слуша мирно, како се Доброслав са својом пратњом у сред његови пуни пушака заклиње, да ће се крваво осветити Миленку. Благо сваком ко верује!

На послетку друга половина „Добриле и Миленка“ није више „Добрила и Миленко,“ већ је управо „Кнез Доброслав,“ јер онје прави трагични јунак те друге половине. Још у првој половини истиче се тај облик на штету образа Добриле и Миленка, јер он је једини, који се противи састављању љубавника. док у Шекспира обе породице стоје између Ромеа и Јулије.

(Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.

Ј