Позориште

46 ГОДИНА 1, > о“

~~~“ У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК [5 ФЕБРУАРА 1872.

ПОЗОРИШТЕ

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

у НИ ИН

раја ~ БРОЈ, > о“

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА ПРЕКО БЕДЕЉЕ. —- СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40, А НА СТРАНУ 60 НОВЧИЋА МЕ бЕЧНО. ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 и 30 нов. за жиг СВАКИ ПУТ.

АРА

(Наставак.)

· Савка. К, та добар је он, поштен ч0- | век, замо, знаш, што на женске мрзи. Једнако | | говори, да луђих створења на свету нема, | него што су жене, Па и мене тако по преко | тледи! Све ми је етрах кад морам на бунар по воду доћи. — У зао чав, да нас овде заједно види, било би и мени и теби! | — Идем ја Станко, јер нисам рада да ми | што ружно рекне, Збогом! (Хоће да иде.) |

Станко. Та чекај, бСавчице, не ће он | доћи, — Чекај, Савчице, да ти се бар пофалим, како сам добро испите положио. Сад би могао бити учитељ у сред Новога Сада, — Савка, је ли бСавчице, — а би ди ти волела бити учитељка 2 |

Савка. Зботом! (Оде брзо кроз деру у | своју башту.)

Станко. Та ваљда смем и ја твоју башту видети, — то ми- ваљда не ћеш за- | (оде за њом.)

| | | |

бпапиту,

ПРИЗОР П,

Панта. Кажем ја, не вади 'овде лукад, овде је лане кромпир био, не ће ваљати ајак, не слуша жена, па ето шта је изникло; — та није ни лук. већ арпаџик, Не ћу ни семена извадити! Та не ћу ти слушати жене, „да јој је звезда Даница на челу!" Право је казао стари гре Дуза: у жене је велика коса, ал у тлави ни а! — Та ја сам читао старе -књиге, старе вилдозове, па

ни један жени не верује, Што је год било покора, све је са жена, — ал паметно што, то нити сам за коју чуо нити видео, —

Човек ти је тек, човек! Та вамо кад помислим: Ко је изумео димшићо — Човег! Ко пише књиге и календаре 2 — Човек! — Ко води војску Ко прави сатовед Ко зида ћуприје, градове Ко лије топове» — Све човек, па човек! — А жена, жалосна, јој мајка, — ху, та само једну да видим, која је што измудрила ил' изумела, или се чему досетила, да чујем само паметне речи од које, да се чему довије, да што измудри, ајак — окрени је овамо, обрни је онамо, де пала ту и остала, Ето н, пр, ја — како ми је Бог разума дао, како сам силне календаре проучио, — куд би ја могао дотерати, да не морам ваздан слушати женино ачење, и дедачење, Хоће нешто и она да

зна — а кад тамо, а оно мућае! Ах мој ће

Станко у богословију, па таки у манастир. Ту нема кецеља и машлија, ту може човек шта урадити, може се баш и прославити; (Копа.) Дед' да ја ово мало довкопам, док сам вам, — јер повле — гле, Бога ми, ево је!

ПРИЗОР Ш.

Ана и пређашњи,

(Носи котарицу у руци и води Станка за руку, шашће му да остане, а она ступи напред.)

Ана. Панто, ти си данас вредан, (Спусти

корпу, из које публика види од шарана реп.) (Наставиће се.)