Позориште

ми.

106

миљи.

-

= дио ши

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Фн и она“, „Честитам“, „Мила.“) Та три комада приказивана су 10. Фебруара. Први је нека врста шпањолске покондирене тикве у лику господских службеника, чијим се беепослицама, таштинама и будалаштинама сити насмејасмо, нарочито поред изврсне игре Ружића и Ружићке. — Други комад стекао је овога пута опште задовољство, по што је сам писац променио неке ситнице у њему. 0 радошћу потврђујемо и то, да ова представа беше још боља но први пут, у свему. које неје само знак глумачке марљивости, него и пажње њихове према домаћим производима. Аћим бапун (Рашић) је својом импровизадијом, да не сме остатак испевати, „јер је ту — суд.“ изазвао подуже бурно пљескање. — Трећи је комад поновљен на захтевање с више страна. Ружићка га је одиграла познатом својом уметношћу, живахније но први пут, обрадовавши нас још к томе изненадним певањем. Б.

(„Нашла врећа закрпу“) зове се шаљива игра у два, раздела коју је посрбио Л. Телечки и коју смо гледали у петак 11. о. м. Кад узмемо да оценимо ово позоришно дело по тоталном утиску, које оставља, за собом. то можемо рећи да цела његова вредност лежи у томе, што весели слушаоце. Али то увесељење не долази од весела по себи замишљаја, ни од веселих ситуација, па ни од хумора у говору; тога свега нема у овоме делу; него од недостатка, здрава разума у делујућим лицима, што чини те се гледалац смеје, али при том угиње с рамени. Из сваке појаве провирује нам по једна заблуда, садањег друштва Француског, а највећу од свију узео

" је писац да расправља с позорнице пред нама, а

то је питање о миразу. Драматургу Француском није могуће удати на, позорници своју љубавницу, ако јој од куд вод не нађе бар 20 хиљада Франака, годишњег дохотка. Не нађе ли, љубавница мора на позорници да умре и — драма се преруши у трагедију. Начело садањег века, да је разна снага, и способност за рад прави капитал, који носи поуздан интерес, начело, којега тобож Франпузи хоћеју да су гласило — то исто начело, што је кроз мишелетова уста „ГЋћоште доб саспег-ропг Фепх“ прокрстарило целу интелигентну Јеврошу, то начело као да није допрло до Француске глумионице. Мираз, то је калај, којим спаја челик-момка, за дедевојку, али не мираз што ће наравна и чуварна средсреда кућишта — жена — да скује од сухога злата, него онај други, што остаје иза каквог богатог стрица или ујака, и што припомаже, да се што боље проћерда и мужевљева тековина. — Есенција, „вреће и закрпе“ је мираз, — овај други наравно.

Бев тога у делу нико и не мисли на женидбу и удадбу; ни љубавници, а то ли њихови родитељи. Истина девојка има мираза, има пуних двадесет хиљада Форината, али то је мало за њеног адвоката, љубавника, и ми му то верујемо. јер он у читавом делу не уме ни себе самог да заступа, те за то оставља цео процес његовим „слатким“ родитељима. Оцу његовом посластичару осладила се кућа доктора, Киселића; он тражи у њојзи известан доходак своме сину младожењи, па да бига и нашао, стао је „на велике ноге.“ Он иде Киселићу на консултацију и плаћа за њу два дуката — суму од толико и толико негда продатих колачића. А доктор зна да нежан отац тражи више новац него девојку, па му труни очи великом и богатом праксом, са сјајним изгледима својим, са отменим познанствима и с наливрејисаним слугама. Лаж за лаж. Посластичар му ни за длаку не уступа, јер и иза његових леђа стоји вешта режисерка целе комедије, као иза докторових, а то је гђа посластичарка. Жене воде мушки двобој за златно руно; мужеви су секунданти, а љубавници гледе из прикрајка шта ће да се збуде — то је публика у позоришном делу. Додајмо још као шарену стафажу неколико најмљених слугу, који стоје као пасивна илустрација свију лагарија, што се нама на очиглед легу на позорници, и причекајмо уја ПШириватру да дође на крају и да будаласте лажове демаскира е уверавањем, да отац девојчин не може више дати својој ћерци од двадесет хиљада, али да ће он (т. ј. Пириватра) загладити његово разметање са истом свотом, и ми смо при– спели до кулминац. је драматског рада, а писац до краја. Ми се смејемо, смејемо се слатко, али кад се запитамо, шта смо чули и видели, тада, дабогме, долази најсмешније: мисе емејемо, што смо се смејали. ма

Намера је пишчева била, да исмева родитеље, који замавују свету очи великим миразом у жељи, да тиме себе саме акредитују. ( тога би могли оправдати труд преводиочев, јер знамо с њиме заједно, да тога бива и у нас. Али то не можемо да појмимо, за што је он иосрбио овог понемченог Француза. У докторову карактеру нема ни једне, ама баш ни једне српске цртице; и сам начин разметања с кћериним миразом није српски. Као лекара већ не можемо ни како да га разумемо ми Срби, јер за таквог шарлатана (не шерета) ми нити имамо потребе ни — дара. А као човек, као муж, он већ није „отљуд“ Србин, па ма се он ваздан продавао за Србина. Таквих јалових мекушаца нема у нас. Тако исто стоји и са Сомчићем. Не можемо никако да га примимо за алваџију — а по-