Позориште

56. У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 16 ФЕБРУАРА 1872. === о 2 (о ј о 2 ) за ~ Му аде 4 ТОДИНА 1. > + БР 3, # Сова ' мр = у 0 УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА ПРЕКО НЕДЕЉЕ. — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40, А нА страну 60 новчића МЕСЕЧНО. 55

ЗА ОТЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 и 30 нов. ЗА ЖИГ ОВАКИ ПУТ,

(Наставак.)

Панта. (Пола за себе.) Е, сад је ли то паметно: ти си вредан! Као да ја не знам да вам вредан. (Гласно.) Буди само и ти вредна, па гледај твога посла,

Ана. Панто, ал сам ти ноћас нешто чудно снила,

Панта. Но, и то ће што паметно бити,

Ана. Сневам ја, а наш пето попео се на праг па кукурече.

Панта, Но кажем ја!

Ана, Не да је кукурекао, знаш, још ми

и сад зуји у глави. Панта. Не ће ти никад ни престати!

Ана. А ја стадох премишљати: Боже

мој, шта ће то бити, откуд ће то нама гост |

доћи; ал тек што се ја осврнух, врата се отворише, а наш Станко из Сомбора дође, Ала сам му се обрадовала! — Шта, зар се ти не би радовао да дође»

Панта. Даклем ја сад немам друга посла, него да се разговарам о твоме сневању !

Ана. Човече, та немој такав бити, већ дај, да се паметно разговарамо.

Панта, АД ко се још са женом паметно разговарао >

Ана. Ал, молим те, слушај, Та то наше дете, ево сад је већ свршио евоју препандију, Ре није л ти сам попа приповедо,

како је добар ђак, како ће ваљан учитељ |

бити, А ево сад ће да бирају овде учитеља, Та само једну реч да рекнеш, па ево му леба !

Ланта. Ху, ху; ху, колико речи, толико таљига лудости!

'Ана. Та није то лудост, већ ја сам тако наумила, а већ сам и с попом, и е кнезом, и 6 домином говорила, сви ву му пријатељи, па вад било теби право, или не, Станко је дошао. Та да га видиш како је нарастао, читав човек! Станко, — оди ти, сине, оди!

· Станко. (Дође, пољуби оца у руку.) Бабо; мени је мати поручила да дођем; ја вам мислио да је то и ваша воља, | Панта. (Баци ашов,) Е, е, сад реци да жена

има искре памети. Па како си врага дошао, | кад ниси ни новаца имао — 0! 0! | | |

Санко. Ја сам, фала Боту,и без новаца ' депо дошао !

Панта. Ето, што ти је мушка глава!

Ана. (Таре руке од радости; за себе.) | Нека, нека, попусти ће! |

| Панта. Е, кад ви дошао, сад ви ту! Не | могу те таки отерати, Ат кад мати мисли, | дати ваља овде остати, онда ће најпа| метније бити да што пре одлазиш, Јер што | жена каже, то треба са свим другчије учи| |

| нити; ако хоћемо што паметно да урадимо. | Данае си овде, вутра прежем коње, па управо у Карловце у богословију. За десет година можеш архимандрит бити,

Ана. Није него још нешто, да га жива у ћелију закопамо,

(Наставиће се.)

| |