Позориште

131

Мими

штавој ствари; порећи ће најзад онај, који не познаје осветљиву нарав српску и све црне стране, које је исписала та осветљивост у старој и новој историји народа нашег. Писац је врло екроман и умерен, кад он ограничава жалосне последице једне ништаве политичке „кавге“ само на два млађана, лица, која се љубе, за то што је њихова свест још непомућена од ружних метежа светских. Ко је бољи народ, Француски или пруски; ко има од њих више права да коље другога; ко ће кога најзад угњавити» То је подлога целога дела, а последица је права српека свађа, с добром дозом жучи; свађа, у којој се истиче сталешка мржња тако силна, као обе војујуће странке; мржња богатог занатлије против сиромашног чиновника, а у крајњој мери мржња човека према човеку, Србина према Србину. Зар то не вреди труда да нас позоришни писац мало исмеје а сувише кад жртвујемо своју децу неоснованом гњеву своме2 На срећу се младенци у комаду г. Триековића досете једној шали — и они се привидно посвађају, гњеван младожења, иде Франузима да пролива за њих своју крв, а несрећна љубавница хоће у пруски табор да завија ране, да ову трагикомику нису спремни наши полити. чари — они се згледају у забуни; ми се смејемо њиховој забуни, и за мало смеју се и они сами, јер увиде да су бранећи ништаву ствар на своју штету одиста смешни, те тако долази опште измирење, и т.Д

Као што видимо замисао. је у овоме делцу 03биљна, озбиљнија можда пето што се намана први поглед чини; исто је и радња нуна збиље: комичан је само субстрат делања и с тога побуђује радња веселост у гледаоцу. Ваплет је прост, али природан; ситуације су нуне живота“а дијалог је свеж, У делу нема великих _сденских ефеката, радња се покреће мирно. без праске, која је у модерној комици тако досадна, али тиме је баш на крају“ пријатнији утисак. Једну ману само приметисмо у делу, која се у осталом лако може укло-

· нити, ато је што на крају има сувишнога. Иза онота

момента где сена крају начело решава сходно идеји и саобразно нашем надору: да ваља бити свој, а не Француски или пруски, те изазива наше пуно одобравање, публици је слабо стало с каквим ће се јелом зачинити то начело. То је што нам се чини еувишно..

А сад да се сетимо наших вредних предетављачаг Ми велимо вр едних. јер општа глумачка мана, недовољно знање улоге, мање нашој позорници него што то бива у ошште.- () томе нас је најбоље уверила Ј. Поповићева, која је у сва три комада одиграла своју улогу, а ни „запела“ није. Да богме као Кечевићка није нам била доста гравитетна пуританка — за ло се хоће студија које нема: у нас, — али за то нас је очарала као

се појављује на |

] Ката, приказавши намједну карактерну слику пуну | живота. Ружић је као Кечевић показао да аналише | своје улоге, али ми мислимо да би Кечевића ваљало представити с мање нервозности, а с више енергије. бар то писац наглашује више пута у своме делу. Као грунташ Петровић биб је чиста слика из живота, — свака реч. сваки покрет беше на њему специфично српеки. Суботић је тога вечера као Звекан показао. да нас уме задовољити и на шаљивом пољу; само бисмо му световали, да остави маску на миру кад већ види да се допала публици — мало више но што треба и, лепо маска постаје ружна. Недељковић се као Милан упињао да ствара, беекат онде, где га већ у самом раду има довољно. То би се могло оправдати само тиме, што Милан. зна, да је то што чини претварање, а лаж обично _ претерује, али бисмо та ипак световали, да ве други пут прође оног патоса, на крају, који стоји у опреци с целом замишљу. На позорници ваља, се често одрећичсвоје индивидуалности и чувати се стереотилпости: ми смо у улови Милановој видели више Недељковића него Милана. Још бисмо подсетили Недељ„ковића, да пази на своје руке кад игра, да ове не стоје У противности с осећајима ако већ не ће никако да. их .и оне илуструју по правилима. Зорић Љ скао Никоговић учинио ту исту погтрешку што и Недељковић: он је био Зорић, јер Никоговић је са свим другачија прилика. Ваљда ј је Зорић узео олако ову „малу“ улогу што обично глумци. чине, али ту је погрешио почем је то улога прилично тешка, Као Поповић беше Зорић доста добар. Рашић и (околовић добро су лакрдијали, али то им не беше најбоља лакрдија, што су огрнули плед тако, да није добар био ни за зиму ни за кишу. Лукић нам је' овога вечера као ђука показао да се може и у ко| мици дотерати ако буде за то имао воље, Ако код |

Станчића одрешеност на позорници ије руку У руку са студијом надому, онда му можемо прорећи да ће бити ваљан глумац; он је као Кокан био пријатна појава, и његова Смиља (Савићева) може бити задовољна с њиме, као ми што бејасмо тога вечера с њоме. Ако је. последња на крају, није за цело Маринковићка последња била у игри. Она је и у малој улози Јеце показала леп напредак. свој У позоришној вештини, и ми имамо код ње доста ивгледа и бољему се надати.

- : Ваља нам на крају приметити, да је овога вечера Ружић последњи пут. играо на позорници, која се већ толико година поносила њиме. И ако се нерадо праштамо с глумцем, који нам беше толико мио, ипак ваља да се тешимо тим, што“ смо њиме ојачали другу врпску позорницу. Желимо му у новоме стану оно признање, које је до краја ужи_вао међу нама и које заслужује у пуној мери. Ј.

П | Издаје им српског народног позоришта.

~“