Позориште

оу ђ “У

||5| > „ЈД9 О С Ба Ае Сбафа

ТО). = (О

МОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Војнички бегунац“) приказиваш је у недељу 20. Фебруара. Овај комад и ако је стари, опет се за'то радо гледа, што у њему долазе слике и прилике из нашег евакидашњег живота и што је зачињен лепим песмама. Још је ова представа занимљива била и с тога, што су улоге приказивале већином нове снаге, па, је тако било лепе зтеде за свакога, да упореди игру даназињих наших глумаца ба пгрем глумаца од пре. Те упоређивање неје мснало лоше по све наше глумце, или боље рећи глумице, које у опште показују више дара, марљивовти, добре воље и напретка, него мушки чланови. Утомесу се ивада одликовале тога. вечера Ј. Поповићева, (Мекићка) пл. Хаџићева (Јулка.) Шрва је веома лепо обележила све цртице у карактеру мекићкинем, а нокондирену ковачицу иерала је тако добре, да си јој се морао смејати. И друга је била добра, поштена и непокварена срца Јула, али још не беше доста енажна, да изнесе и радост, кад види жива свога Рајка, о ком је мислила, да је умре. Певала је лепо. Брани (Монти) неје глумио тога вечера као што емо вични од њега то очекивати. На игри му се опажала нека малаксалост, која,

је могла долазити пли од телесне слабости, или што је

мислио да је улога незнатна. Рашић (Грујица) био је са свим „лутак по моди“ Мање му је пепало за

руком ачење и мажење. у чему ваља увек мере др- | жати, јер иначе прелази у карикатуру. Соколовић |

неје никако могао да буде промућурнтг ковачки шегрт Шветко: заукавао се, истина, често да, то буде, ал у томе или је прескочио мету или неје ни доскочио до ње. Мало више етудије и озбиљне воље па ће моћи доћи и до праве мете, Станчић био је на

своме месту као СОтаја. У похвалу му је, што је још,

и лепо, од срца, невао и штоје увижио да се може, само кад се хоће, и из најмање улоге што пстесати, Али јунак или боље рећи јунакиња тога, вечера беше Љ. Зорићева. која је ћајаџију тако живом лепо играла и тако добро певала, да је три отвореној сцени била изазвана. Од старих нам ваља споменути Ј. Маринковићку (Драгиња), Зорића (Доловић) и Суботића (Несптовић) који су сви чинили своје, да ова представа испадне што боље. 555 („Шаран“, „Лудница“, „Први састанак“.) Та три позната комада приказана су 22. Фебруара. На првом месту ваља нам споменути у „Шарану“ Ану, коју врло добро представљаше Ј. Поповићева. То је улога њезине струке, и она заслужује похвалу нарочито с тога, што не беше сувише „реалистична“, него онака како ишту правила глумионице, а то је идеалишући мало. Панта, (Соколовић) неје истина, до-

ститао својих узора : Телечкога и Ружића; али нам се и овако мало сетни Панта боље допада, него какав драстични, као што и таког имадоемо прилику гледати. Овај глумац обећава вољом и трудом да ће се развити и напредовати. Да неје прост подражалап, него да мивли, види се по томе, што се у призору, кад опази шарана у земљи, од чуда тргне и поплаши. Само бисмо му приметили, да не ваља, што целога једног призора држи лулу у зубима, јер се не разуме шта говори. У опште не треба сметати с ума, да на глумионици не ваља бити „бувише ириродан“; једење, пијење, пушење, пољубац и т, д. све се то више обележи, „маркира“ · Станчић, Станко, беше живљи но обично. Ово бележимо као повољан знак. јер томе интелитентном младићу недостаје још само веће живахновти, ша, да некочи као прави глумац. Л. Хаџићева беше одлична „Савчица,“и као појава и у игри.

У другом комаду видесмо Зорића, д-ра Цветковића, где са свим друкчије но пређе приказује своју улогу. Та доктор неје „ни пијан ни луд“, што рекао Панта, него озбиљан човек; он је смешан само комичним ситуацијама. Разсаћ беше таки Мажибрадић, да ве бољи не може желети. То је без тротивне речи једна од најбољих његових улога. Оеобито ценимо на њему, што од неког времена улаже сав свој „капитал у игру, и што и у лојединостима тражи свуда праву меру. Недељковић беше изврстан Стеван, а Недељковићка достојна, Пава,

Трећи је комад врло добар за наше прилике, али да се одржи па натпој глумионици ваљало би га или орже играти или нешто скратити, местимише поправити језик, п ону баварско-виртенбершку музику заменити другом бољом и нама својственијом.

| Драгић, Драгићка и Светозар (Зорић, Ј. Поповићева, | Недељковић) одговорише потпуно своме задатку.

| |

Л. Хаџићева, као Љубица, дивно је изнела на углед, без кокеторије, безавлену страну своје улоге, али У призору, кад јој Светозар причаше о себи, њезино_ саучешће, потајна љубав, неје се довољно истакла,

| У осталом Хаџићева и кад представљачика и као

певачица има красну перспективу, а од марљивости удружене са способношћу шта -се још отелоз Суботић (Нешић) сувише се сродно са одсечним говором интриганеким, па му не иду од руке улоте доброћудна ујака, који је тако добродушан, да је готов и на промену свога плана, кад види сузе нећакине. Још је превећ стар изгледао према, своме вршњаку Драгићу, он, који се обично уме највештије масковати. Међу тим он има своју струку, у којој се одликује. И Рашић се, као слуга, погрешно масковао. Јован се, као у очи свадбе, први пут опије. а Рашић узе на се наличник древне пијанице! Даље, прве призоре играше с добром вољом и уметношћу, али у сцени, где прича, како се опио „беше већ попустио. Најпосле желели бисмо, да се у „поврбљеним“ комадима слуге не облаче по дојакошњем обичају на стару немачку направу. Б.

Издаје управа српског народног позоришта.