Позориште

ПАДА А А Лу на

ОГЛЕДИ НА Пољу ПОВИНЕ УМЕТНОСТИ,

те

ТРАГИЧАР. – (Свршетак.)

„

Непрестано са великим предметима бавећи се. наилази трагичар у своме приказивању на големе тешкоће, па све ако их јуначки и свлада, то га врло ретко очекује награда слушалаца; а шаљивчина са много мање муке бурним одобравањем и пљесвањем бива награђен и пропраћен, јер је његов делокруг радње познат из евакидашњег живота, е тога и елушаоди много. та лакше могу појмити,

Глав свој мора трагични глумац при учењу каквог драматског предмета удешавати и превијати у свима модулацијама, како би могао потпуно расудити, колико га

„треба у нужно време дигнути или спустити,

да та у разним прелазима нити сувише високо нити сувише дубоко употреби, Кад н. пр, Ваднстајн своме ађутанту каже: „Иди, Најмане, Да се повуку с места, моја, је заповест, и нека у понизности Ћутећи чекају, што ће ми се допасти да радим“ — Ту лежи сва јачина у неколико простих речи у озбиљном строгом главу глумца који их изговара, Са виком и претњом само би јунаке срамотио и понизио, аи такова заповест не би никада страх улевала, Или противно, Н, пр, Ричерд ШП кад у смртном очајању помоћи тражећи повиче: „Коња! Коња! Краљевство моје за једног коња!“ — Кадби место тог последњег снажног душевног потреса јунака; што пропада, само неко неприродно крештање чули, зар нам не би тако превећ брза пренагљеност и малаксалост Физичних средстава, код таког важног карактеристичног момента, где с нестрпљењем очекујемо вршак ефекта и јачине гласа, морала разорити еве лепе слике, што смо их с узбуђењем пратили, кад би глумац завршетак драматске дивеке елике тако невешто завршио 2

Лепа је особа смешна, кад се, ако. је само голом лепотом изолована, у појави

креће, побуђује често пута и негодовање, кад расудност не управља гестом, мимичним изразом у свима околностима и прдменама страсти.

Невретна њежност, непрекидни њежни главови,; тихи једва приметни говор, од туге

задржано кретање — то је најтежа задаћа

за глумца, и често пута многи приказивач еклизне на путу тог најтежег, али нај НО сретнијег приказивања,

Осетљив бити и осећати, то није довољно, да и у срцима других овећање побудимо, и сузе ронити, није највигурније средетво, да их можемо и гледаоцу измамити., Моћи а |етро плакати и не плакати, то управо не спада у позоришну вештину; на против: једна једина оштроумна реч, довољно наглашена, достојанствено и е осећањем изражена, учини често пута више утиска, него читава улога плачне Лујзе (Сплетка и љубав) или улога старог Мора, ит 1.

Више је њежности и ш леменитости једну вузу пролити, него пустити их да пдтоцима теку. Последње показује слабост или подлост, Осећај, сузе у изразу једног вештака може разумне и расудне гледаоце пре умекшати и на сажаљење побудити, а један уздах може много боље означити

жалост и тугу, него све сузе што би их мотао приказивач пролити,

Оетаје дакле нешто особичо у приказивачкој вештини, не заборавити човека као јунака, љубавника, комичара, ит, д, а пееник као и глумац увек ће сликати „лепу природу,“ ако, каовештаци, те све осећаје буду поштовали,

Свака глумачка мајсторија, била у тратедији или у шаљивој игри, ако не извире управо из ситуације, и ако није оштроумно еваћена и изведена, замршује спену и квари сваку илузију,

По Е. Герберу, М. Хрваћанин Станчић,

тлумац.