Позориште

и

ако се враћамо једном позоришном делу, које је ове сезоне привукло на себе већу пажњу позоришне публике, него што емо то вични гледати на њојзи, Па ипак је тај интерес, хоћемо ли да га тумачимо нашим субјективним осећајима, по еве природан: комад је у мотворина српска, а сиже је тога комада личност. која је ерасла е нашим срцем, Доситије је један део нине инди– видуалности, као што је то Милош, Марко; и његово је име, као и ових двају, допрло до крајње колибице српског племена, а у туђини и његово је име етекло поштовања, Ако је успомена на српске хероје загревала наша срца родољубљем и светлила нам над гробницом политичког живота нашег све док није засвитила зора народног ослобођења: то нам је Доситије, херој на

умноме пољу, јасно светило у мраку ду-

тевног робовања, и ако се може данасиу

нав говорити о друштвеним реформама, тд је оповачки монах био први, који је евесним синовима српским истакао ту мету.

Јер знајући да је тај друштвени живот наш |

срастао с верозаконеким, он је завојштио на једну касту свога времена, којој релиђија беше полуга, да б њоме кочи еоциЈални прогрее народњи. И то је Доеситије

учинио онда, кад су далеко образованији | народи од нас ћутећки стењали под при- |

тиском духовне олигархије, учинио је онда, кад су великодостојници цркве баратали у пожунеким баханалијама са вилним дин-душ-= манима српства и православља, и руку у руку претрпавали ујамчена права народна, — прашином дворских канцеларија, Не зазиремо ни мало, да ћемо се огрешити о правила скромности, кад на очи глед онима, који ву позвани да прате културне покрете у народима јевропеким, рекнемо, да и српски народ има свога Лутера, коме основа раду беше чиста релиђија христова, а цел: напредак опште породице људевеб;

МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА, СЛИКА ИЗ ЖИВОТА У 5 РАЗДЕЛА, С ПЕВАЊЕМ, НАПИСАО КОСТА ТРИФКОВИЋ. Ми вршимо евоју књижевничку дужноет, | нити се плашимо на очи глед онима, који

су посумњали у слободоумље доситијево, рећи: да се мерило за слободоумље не може наћи без упоредног погледа на воцијално стање тадањег доба, и да ћемо, ако с овога гледишта станемо расматрати његов рад, открити у њему за цело темељнијега либералца, него што ву они, којима ве до-

пада разметати тим именом, Да, опет велим,

и ми имамо свога Лутера, који је са свом енерђијом јуришио на светињу хијерарХхичне самовоље, и семе, што га он посеја у српским срцима, давно би већ уродило плодом, да је овај чист хришћанин нашао у православљу свога Морица и Хунтена, као што га нађе велики Августинац. Па и ако још није ни пун век прохујио од како се велики учитељ српеки жалио, да нема хране души народа његовог, него да „при недостатку истините, разумне и полезне науке узима у себи сирота, лажљива, луда и вредовита прелашченија ума,“ — ипак му данас можемо ведрим челом узвикнути над гробом: послушали смо те, читали емо пажљиво, и навививали наш ум »чиновно и разумно мислити и судити,“ па

| ва то не држимо више она створења, што | их ти назва „теоцима“

ни за помоћнике више, а то ли за »„евоје богове и чудотворце,“ — не, јер смо ми такве људе, који су под Фирмом божанства плели „духовне бичеве“ за свој народ, исмејали, Ми емо их поругом обесвестили;. изложили емо их презрењу њихових савременика и потомака и све то учинили .емо за један кратак век, на очи глед човечанском друштву, којега ви ти био достојан члан, и у постид онима, који су још после четири века иза Лутера стењали у јарму једнога хијерархијског уговора, не усудив се дотаћи тога синџира слободе људеке ни — помислом, , Не ћеш ми ваљда, читаоче, замерити, што сам мало застранио у намери, да ти обележим карактер Доситија у нашој култур-