Позориште

ној историји пре, но што пређем на прави | предмет данашњега говора мога, на његову | „младост“ То ми се виђаше нужно те да растумачим појаве из његова млађана живота, које је г, Трифковић, то из његова животописа, то из логичне последице његовог познијег делања, извео у једној слици на нашу позорницу. Без сумње човек доситијевог кова има своју особену младост, и ми би се огрешили о законе човечије душе, кад би човеку челична карактера, чо| веку, који мирно и спокојно стоји на биљези кад на њега насрћу највеће предрасуде његовог доба и насрћу еоружјем тај-

СРПСКО НАРОДНОПОЗОРИШТЕ,

(Нови племић,) позоришна пгра у 5 раздела приказивана је 2. марта о. г. Ако би се строго држали наслова и немешке дипломе, која у овоме комаду игра велику улогу, онда се не би могли елагати са преводиоцем, који вели, да је овај комадповрбио. Истина, да и у насима немеша, може бити да ће их и од сада бити, али они, осим тога што су бројно малени, не заузимају у нашем друштвеноме животу такав племићки положај, који би вредан био, да се са те стране напада. Србима не пада, више на ум, да се за племство отимају, а Срби племићи најмање се размећу племством. ( те стране дакле немамо шта да замеримо српским племићима. Наравно, да ствар са свим друкчије изгледа, кад представимо себи Србе племиће као великодостојнике, политичаре, вође, и т. д. Но наша позортина игра нема ове последње на уму, већ само племиће као племиће, и за то смо приметили, да се с те стране не може рећи, да је комад посрбљен. ба, свим друкчије стоји ствар ако тенденцију овога комада тако узравумемо, да нам се хоће да изнесе, како се човек, — сад било то по немешкој дипломи, било из других разлога, као што је богатство, велико достојанство, високо сродство и шта ја све знам, може да покондири, јер у томе случају са свим је умесна посрба, по што у времену, у коме живимо, "имамо ваздан примера од покондирених занесењака. 0 те стране дакле комад се још није преживио, а на жалост изгледи су, да ће се још дуго одржати на српској позорници.

ЧУ еЕ 5

Ним и каљавим, кад би таквом човеку придели младост мекушца, Доситије није мекушац, није Фаталиста, није роб. предрасуде, па чак би и то смели о њему рећи, да није — спиритуалиста, И у томе ве елажемо в писцем, Његова је душа „гладна,“ хоће јој се хране, али та храна беше мршава на дому, и он тежи у манастир, не за то да промене рухо, него да се у самоћи нахрани знањем, Младићу Довитију природно је, да то знање мора бити јер ваља да буде — у манастиру; а где је знање, ту су и остале врлине, које ч0века красе,

| (Наставиће се.)

МАМА МАМА МИ ЊЊ

Представа, је испала добро. У Манојлу Безарићу приказивао је Брани и закованог и доцније покондиреног трговца са свим добро, особито му је пспао за руком постепени прелаз и повратак из једне улоге у другу. Фемка (Маринковићка) изнела је женску слабост за ноблесом без претеривања и баш у томе лежи заслуга. да несташне девојчице показивала је Л. Маринковићева идо сада дара, али жива, њена игра као Мере морала је свакога задовољити. Једно само нека је дозвољено приметити пријатељу њенога, талента, а то је, да више студије обрати на, држање руку и мицање са главом. Рашићеву је игру (Нратљача) пропратило ташпање и како му и ми желимо, да у комичним улогама достигне своје предходнике, то морамо приметити, да је преводилац овога комада у улози Пратљаче у разновренијим варијацијама умбо повикати: „Ја се 80вем Пратљача!“ ( похвалом морамо јоп споменути дорића (Палковића), Ј. Поповићеву (Кату), Суботића (Спиридона), Недељковића (Младена Веровића) и Станчића (Омера) као представљаче у знатнијим, ва тим К. бавићеву (Зорку), Л. Хазшћеву (Јелицу), Леоковића, (Севера) и Љ. Зорићеву (Мијата) као представљаче у незнатнијим улогама. НЕ

КЊИЖЕВНОСТ (Нове књиге.) Поука о чувању здравља (по дру Рекламу) превео Стеван Д. Матић, великошколац. На малој %-ни, стр. 30, стаје 1 грош (10 новчића).

Издаје управа српског народног позоришта.