Позориште

Али је сведок овој појави и отац Василије, којије на позив шумарев дотрчао с игуманом у помоћ Димитрију, а тај отац Василије зна о Мари још више од нас и диже на крају треће радње своју руку; да растави савез човека са природом, диже је да затвори утамниченом духу младићевом тешко угледана вратаоца, што деле непојмљиво небо спиритуалистичко од појмљивога стварнот света, Ми се тешимо, да Василије, наоружан варљивим закључцима. не ће савладати енажне разлоге млађанога ерпа ђачетовог, али нас ипак овлађује зебња, да ће ти закључци из димитријевог срца исчупати осећање пре, но што је добило времена да се укорени. Зебемо за то, што је преврат у младићевој души још нов, преврат, који се још није сталожио као распознање, Истина Димитрије назире да га Мара љуби; он осећа и то, да је у души његовој набујила, склоност према томе чеду природе, али он то осећање крије и себи самоме, крије је више из стида мушкога, што види како се све намере његове срушише под ударом једне нежне душе женске, него из праве одвратности према женсвоме полу. Али тиме баш што се притајива селоност младићева, добија у души његовој неодољиву силу; и кад учитељ лепе девојке, у намери да диктира писмо кћери на оца, види да је досетљива љубав девојчина в малим додатцима начинила од њега писмо љубавнице на љубавника, то писмо постаје препуном срцу младићевом одушка, те се у крилатим речима излију из њега силни љубавни осећаји, Он је љуби, он то нетаји више ни себи ни нама, само још њојзи то није рекао, Али да се то не збуде, стара се отац Василије, У оном

тужи ввога игумана Довитију, да подржава тајну евезу се Маром. „Љубав је лаж, и они који мисле да су љубљени преварени су!“

тренутку, кад се најјаче истакне склоност | димитријева према Мари, лукави калуђер.

МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА.

(Наставак.)

— то је сентенција православног јежовљања. којом хоће себе да оправда за што нељуби никога, Нреподобни отац зна, да је набујала љубав и за љубомору бујно земљиште, па рачуна да ће у тој љубомори наћи себи савезнива и исчупати из срца младићева љубав према Мари, кад га увери, да је игуман одиста нежан према овој девојци, Ми смо већ рекли ла млади филозоф не уме читати у човечија ерца, — за то га сажа-

| љевамо, али ве не чудимо што гледа на своју љубавницу, кад ве ова одазива очин- · ској нежности игумановој кроз наочаре, што

му пружају лажни закључци василијеви, те види у игуману грешног супарника, а у

•

младој девојци лицемерну варалицу, — нити , ве чудимо што се зарад тога обезнађен и до

срца повређен баца у наручја монашком чину. Место одзива на љубав девојчину, обманути младић узвикује јој на крају четврте

_ радње поругљиво: „збогом за навек!“ У пе-

тој је радњи зао принцин надвладао — Игумав је Тодор на епитимији“, његов је заменик наравно Вавилије, а Димитрије је постао монах Довитије, Братија су задовољна с том променом; они не распитују за што та промена, већ једу, пију и — муче, Само се Доситије топло сећа свог „доброг игумана“ и — са жаоком у врцу — своје Маре. Писцу се допадало да размрви свој заплет у последњем авту, и ми му не можемо пребацити, да се за то огрешио о правила драмска, Из Шитатовца долази тласни и јавља да

је игуман умрђо, Ту жалосну вест обанањује отац Василије осталој братији и гледа, спокојно како ожалошћена браћа духовници пуне. своје дубоке џепове с игумановим стварима, Довитију предаје весник писмо од игумана у коме му исповеда, да је као млад човек љубио, да је плод његове љубави — Мара, и препоручује своју кћер „поштеном и племенитом“ Доситију. Али се томе очинском, томе човечном осећају руга окорели Василије, који се сад истиче

' као виновник игуманова затвора; руга се,

јер се Мара по жељи поочима евога удаје

„~ Рика