Позориште

за спахијеког шумара и баш сад иде у манастир на венчање. Доситије погружен наде, кад чује пред олтарем завештај марли и кад по други џут дође искушеник Мак свим да га наговори на бегство, он пристаје те е гнушањем окреће леђа самостану,

гледнћм призорима како људи пролазе у овим „светим обитељима“, бега човег од

ме

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („У петак“, „Школски надзорник“.) Та два комада представљана су у петак 10 марта, први као

тежњама и са свега пет особа, које су све главне, то јест свака је тестебаша, представник, читавих тестета особених карактера, каквих имапуно у животу. Банкар Мелер (Зорић) је тврдица, који се | љути што је добио на лутрији, јер ће сад са свих страна навалити на њ; тражиће да буде издашан, да дели милостињу. Његова кћи Валентина (К. Савићева) је млада, лепа, изображена, пуна духа де| војка, код кеје је и ум и срце на свом месту, али је у неприлици кога да избере од тројице просилампа. Сви скупа чине тек неки еклад, неку. армо| нију, то јест сваки за се има по неко својетво, које | семожедопасти. Бернолд (Брани) јепитом човек, али

своју љубав. Дорн (Недељковић) је Фини човек од света, али празноверан, који ништа не започиње у петак. Шпанген (Суботић) је велико-варошки тако звани „руе“ (нека врета Француских женара), пун ароганпије да се његовој просидби не може противу стати. Валентина размишљајући до тога, да се од мужа не тражи само да уме забављати своју жену, него још и нешто друго; она нагиње Бернолду, али шта, Ће, кад је овај превећ стидљив и ћуталица, кога, она у том трију каректеристично назива „бегешем“ (то је по мађарски она музична еправа, коју

никако да се пзјасни. За то оставља случају. да

| | дана да је запроси, док неје отпутовала, пи уверен | је, наравно, датанеће — да га не може одбити. Доре | _ не сме у петак; уговора са Шпангеном да је не проси пре 6 и по часова, а Бернолда моли да гле| (Дорново) име, по што је то код опа њезина уза-

за којим је толико чезнуо. и поучен очи

( Наставиће се.)

——-—АУММММУ МАЈ МУ МИ М МЕ

нов а други по други пут. Прва је шаљива игра | Фини конверсациони комад са сувременим здравим |

злослутни Фаталпста, који се не усуђује да изјави |

Европљани зову виолон, или К онтраб а), па |

је упути кога да бира. Шипанген је рад још тога |

да да је задржи од пута, не у своје, већ у његово |

| калуђера, али с њиме заједно бега у су-

јевери очеличени рационалиста е гњевом у срну м с тврдом намером, да баци ап| страктној авети хијерархизма „камен у врт,“ | И тај камен је пао. Није триФковићево дело прво, које свраћује руке побожним робовима догме, да га не истуре-из тог врта, а: част ће бити за нас ученике доситијеве ако то дело не буде последње,

| ватру. Валентина обрадовапа прекида га питањима : | Еда ли је и то у име „оног другог“ > Руга му се, | да је добар глумац и најпосле, видећи његову и| скреност, узме га за мужа, Шпанрен је кажњен за своју безобразност, али он се теши тим, да ће дру| гом приликом поранити у 6 часова; Дорн је каж| њен за своју празноверицу, а и Бернолд је кажњен | за свој Фатализам, али врло пријатно. Још нам ваља. поменути дивап одношај између оца и кћери, који | одговара захтевима разума, и јако се приближио | женској равноправности. | |

Нредстављало се врло добро, и у целини и појединице. Сва три просиоца беху живи типови; отац | и кћи одликоваху се такођер. Валентина би ваљало | још само да је у неким моментима живља и окрет· нија; јер је у њезину карактеру, да је духовита | враголанка. К. Савићева игра сад у нас не само | друге љубавнице, него замењује и прве, са рела| тивно знатним успехом; 6 Тога је сад и мера ње| зина рада већа и строжија, но пређе. — С радошћу | потврђујемо, да се наши чланови у опите паште | у конвереационим играма, јер отуда очекујемо добре повледице, нарочито пртпродност, која не ће до| пуштати ни у народној драми нашој, да се иде на котурнама (ходуљама).

Школски надворник, кад сем по други пут гледа,

| исто је онако занимљив као и првом. Учитељ (бу- ||

| ботић) је још: боље играо но први пут, јер је у |

| неким моментима био умеренији. Ката, Савета и

| Станко (Ј. Ноповићева,. Л. Хаџићева и Недељковић) |

заслужују сваку похвалу; само Савета не беше не-

| што „при гласу“. Надзорник (Зорић) био је добар,

али желели бисмо па њему видети мало мање зва-

| ничне, чиновничке мипе, јер је об човек новог кова,

| а п његову измишљеном имену (сремеки учитељ)

| деликује више певезано попашање; најпосле што ризика, да ће га бистри ум саветин познати, да он

| неје тај, за кога се издаје. ВБ

| Издаје управа српског народног позоришта.

а 1

|

пи

“ % у