Позориште
ан аанаве мене
Софка. Јесте, јесте! То је берберин оставио !
Чича, Та је л могуће»
Софка. А како ве и стевино име каб и ваше почиње са 0, држали сте, да се то вас тиче,
Чича, Је л могуће»
Стева. Реците право, ви ете били мало...
Чича, Хм, хм! То је могуће! Ал ипак ми св ЧИНИ...
Мара. Шта вам се то чини, драги чича2
Стева, Да је онај листак ипак писмо било; а не тек куверта, па како се и моје име, а и твоје, брате Стево, почиње сва 6, то ми се ЧИНИ...
Мара (Спири.) Молим вае, ћутите!
Стева. (Исто тако.) Не даље!
Спира, Томи ее чини, да би се то писмо могло и тебе тицати !
170
Рина пен
и
Мара.
Стева.
Спира, Аха, дакле ипаг! Хе, хе, хе!
Стева (Спири,) Ако узћутите, ево вам дајем своју поштену реч, да нећу никад више дати узрова својој жени, да ми онако писмо пите!
Спира. Та добро, добро! Нивам ни ја баш од оних, који терају ма: на конац,
Стева. Драги мој чича, ходите да ваб затрлим !
Мара. Да, да, ходите да вас загрлимо!
Спира. Но, но, но, та удавићете ме, и то баш на нову годину!
Стева. Е, гле, у мало што не заборависмо. Драги чича, честитам вам нову годину!
Сви, Честитамо, честитамо!
(Завеса пада.)
Ћутите ако Бога знате!
МУ МУ УМ
МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА,
(Наставак.) - ,
Пред нама је сад јасна замисао овога дела: и цео заплет његов, Против прве, као и против тенденције дела немамо шта, приметити, јер у томе видимо само наставак расправе једнога питања, којега значај ехватају мало не сви чланови нашег
· народа; и којега решење у духу савремених начела почињу потномагати и сами расветљени чланови консервативне пркве наше. Ми емо сународници, ми смо ученици доситијеви, па ћемо за цело као.и он, у прков свима непогодама, вузбијати властољубиве тенденције смирених „инока“, а сбузбићемо их еве то пре и лакше што чешће и јасније износимо на видело њихове преподобне пороке, као што је то на задовољство наше а на незадовољство њихових отретника изнео на позорницу Т. Трифковић. Или зар да је неприкосновен разборитој критици један сталеж, који више него икоји харчи народни иметак, а мање него икоји одужује народу за то свој дуга
нав само верну копију монашког „општежитија,“ изнео је без коментара и рефлексија — а шта би било, кад би бе когод нашао да идеалним цртама улепша и увећа, те природне типове из православних „обитељи“ Шта мисле оштроумни лекари болешљивог хијерархизма, шта би урођени рационализам народни тада учинио од својих „учитеља“ с правима а без дужностиг Нисац је без сумње евојим делом наговестио наше право на критику њихова, живота и у томе је следовао своме млађаном јунаку Доситију., да то ће га обудити само они, који непојимају какав рачун иште од врпеког писца садање време: ми баш у томе, што видимо да је својим делом ишао да одговори томе нопискавању, хвалимо његову намеру. Цео склоп драме прпен је из животолива доситијева осем једног момента, а то је епизода његове љубави, Од куда тај моменат у драмиг Шта је побудило писца да,
Писац довитијеве младости изнео је пред | од хладног Доситија који се називље „ФИ-