Позориште

7“

миљи

уме.

-лозофом“ начини љубавника пуног жара и часа кад га први пут уочимо на позор-

осећања 2 Мислимо да ћемо предусрести жељу многих ако ово питање расправимо,

Пре евега ваља нам приметити, да је |

већина, нашега евета вична гледати у Доситију скромног калуђера, који појимаћи « једне стране еветињу монашког завештања свота, е друге лаћајући се тешкога рада, да оснује свезу између народа и његових учених чланова, мора стојати далеко узвитен над чулним захтевима проФаног света, И то за то што смо томе погледу вични, чини нам се у први мах, да писац иде да поруши евојим делом наше представе о Довситију — иде да га проФанише, Нама се то; да богме, чини, јеру ствари је друкчије, Ако је Доситије неко чисто душевно суштаство, неки спиритуалитет, овда стоји изнад домашаја наше дискусије, јер таква створења за нас не постоје, да нас је Доситије оно што је у истини, човек, и за то му морамо уступити вве атрибуте човечије, међу којима у младости — дакле у оно доба кад га гледамо на позорници — два се истичу као најприметнија, Та ву два константна атрибута младости: бујна моћ уображења и еклонсет према страном полу, У овим атрибутима лежи знанствена де-

финиција младости; без њих би мла- | евавога младића, историја саобрагна,

дић био апстрактно чудовиште, наказа, Пропраћајмо сад младог Димитрија од оног

ници па до краја пете радње, па ћемо видети, како се нама те две особине млађане нарави на изменце приказују у делању

| димитријевом. Моћ уображења је имала своје

хране у житијама светих отаца и другим духовним списима и видимо је набујалу у цртежима неког надчулнот света у коме живе само богови или бар свеци, У тај свет, што га створи млађано уображење, уживио се млади ђак тако, да се осећатуђину стварном евету, Ту је прави мотив његовога бетства — он тражи други свет где ће га разумети, јер у овоме не разуме га ни поочим, иза то га се прашта без устезања. Други атрибут младости не имађаше хране на дому и стога видесмо га претрпача лођиком епиритуализма, која је ухватила корена у младићевој души, и која му не да замислити човечију савршеност у породичном кругу. Али тај спиритуализам, који тако радо абстрахује зависност душе човечије од материје, подлеже неодољивом сензуализму у првом вукобу — и младић нам се по дужем додиру изјави у његовом правом облику; појави нам се цео за то што нам е отвореним челом признаје своју склоновт према страном полу. Није ли та победа сензуализма — та љубав нрема објекту странота пола, није ли то историја

конима човечија развића» (Наставиће се.)

МИА.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Крети Круна,“) или: „Крунисање Стевана Немање краља српског,“ слика пз прошлости српске приказивана је 12. марта. Кад се сетимо колико се оштрих стрела и копаља, буздована п тешких топузина против овог комада одапело: то се морамо и нехотице запштати: „Ропгапој баве Је реше ропт пле отејене2“ Иетина, да је велика мана овом комаду, што потхрањује у народу празноверицу, што му све једнако о слави и господству његових краљева, прича, а нигде не износи народ као народ са његовим врлинама; алп кад се узме, да овај комад није ништа друго него само проста „слика,“ да му је тежња, да један део повеснице нашег народа живим речима свету прпиповеди: онда нема довољна раз-

лога, да се против њега подигне и хала и врана, као да нам каква пропаст прети отуда, што сеп такав комад по који пут по невољи даје. Шта вите ми мислимо, да ће тај и томе подобни комади најпре отворити очи нашем народу, да се прене, да погледа на себе пода себи дође, јер га више путан нехотице наводе на смеј, а смеј је најбољи лекза сваку таштину, празну славу, блесак, сјај и господство.

Представа је пепала како се само може пожелити, Особито се допала војничка игра, која ее морала још једаннут одиграти на бурно захтевање, И спровод за крунисање веома је депо удешен био, а и само крунисање, с песмама, заједно, ишло је да не може бити боље.

Издаје управа српског народног позоришта.