Позориште

174

МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА,

; (Наставак.)

Тек у други ред долази Доеситије монах или правије раскалуђер. Ми знамо какви су га назори навели на тај чин, Али овде нам ваља летимице. расветлити, шта га је Формално одвојило од тога сталежа, Идеалиста, који св као Доситије дави у спиритуализму, није да какво могао у једностраности својој назрети, да се могу установе, које одлучују човека од друштва, довести у склад в рационалним погледима на законе раввијћа тога друштва, Њему је оскудевао тај рационални поглед и ваљало је најпре да дође у додир са стварним еветом те да ве у њему изроде питања о томе закону, Пут у тај свет морађаше му показати љубав, У чистим природним осећајима мариним зачеђава се сумња доситијева у природности његових осећаја, у сталности његових назора о установи, којој је пошао да посвети свој живот и из те сумње рађа се у њему сукоб идеализма е реадизмом, из које наравно следује победа овога последњег. да то емо рекли испрва да-не држимо Довитија ни за спиритуалисту, нити би он, иза оних Фаза, које мора да пређе, разумно

створење у своме развићу могао остати тај, па све да и није бацио ону хаљину са себе. Погледајмо дубље у живот наших духовника, па ћемо се уверити да и они мисле овако као ми, Али и то емо рекли, да Доситијем не управљају интереси и призрења него да га руководе његова властита убеђења, и за то се иза превужене борбе враћа већини друштва да у скупу са свима члановима врши своје човечанске подвите, а напушта ону изоловану мањину, која то из заноса, то из лукаветва стоји одлучена, у друштву, без цели и без подвига, И његов стари пријатељ, игуман Тодор, прекужио је те фазе, али он не имађаше ни духа ни енергије доситијеве да изнесе свету на виДИ своју заблуду, него се давио у борби супротности, витлао се између апстрактнога живота канонскога и реалнога човечкога, док није: варајући себе и друге потонуо, Итуман је Тодор оличена историја. смиреног духовника, који, неспособан да разори бедем што га дели од осталог света, прегори најзад своја уверења и животари од мршавог оброка што га даје резигнација,

(Наставиће се.)

МЕРЕ СИМА ИСА НО Ар

о СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Емилија Галотијева“), од Лесинта, приказивапа је у уторак 14 марта.

„У славу стогодишњег дана прве представе у Брауншвајгу“, стајаше тај дан на објави. Пуних стотину година морало је протећи док су се снаше позорнице почеле да се сливају у

_ нашу душу, мисли великог ђерманца, које су пре једнога века дубоко потресле његов друштвено и политички порабоћен народ, који је раскомадан и усинџирен, као по Богу ми данас, пиштао под притиском туђих господара и својих господарчића, Данас је тај народ уједињен, велики, не зарад добрих пројектила пруских, него зарад сазреле народне самосвести, коју је Лутер засадио, а Лесинг 6 друговима однеговао у срцу његовоме. Код таквих пио-

ај

ТЕО. Зао дао,

нера славиће свакад лако своје триумфе крунисани и некрунисани стратези, али међу њима беше мало њих, који су штитили (па ни једнога нема који је однеговао) такве пионере пародног јединства п људске елободе, као што то беше Лесинг. Место китњастих челенака, трнов мученички венац на глави, а место сјајних крстова, које задева велико признање владалачко малим духовима својим, беху њихова прса пскићена стотинама клеветничких стрела. Онај душевни Титан, који је у својим критикама обухватио најширу међу мисли п осећаја у религији, науци и вештини, беше својим боголабраним савременицима плебејски Пигмеј, који је предпостављао хамбуршке глумице пречасним срипалима слова божија, и који је волео читати неме карте него ФилозоФију Христијана Волфа. Стрпите се још