Позориште

=

мало, преви сока господо: за девет година казаће вам читав народ шта му је привредно „полемичар“ Јеврем Лесиит; толико ће вам накавати, да му неће

_ стићи време да вама каже, шта сте му ви све за-

кратили.

Тледећи на нашој позорници „Емилију“ паде нам на памет хајнова реч: „Кога не могаше (Лесинт) домазити мачем, он га је гађао стрелом свога вица; пријатељи његови чуђаху се шареном перпету те стреле, а непријатељи осећаху њезин врх ч своме срцу.“ Апсолутни монархизам беше завртини камен тадањег „друштвеног реда)“ њега је ваљало извући полугом па да далачке самовоље. Али тај се апсолутизам не моташе нашасти мачем , за то је Лесинг отишао чак у Гвасталу п одонуд наперио своју шареноперну стрељу. На Гонцагуг Ту лежи виц „оца“ Лесинга кнез Гонцага био је само тако добар да узајми вицастом драматургу своје име, п за то му је писац из признања оставио све талијанске врлине мирно у гробу, а накитио је свога певудо-Гонцагу само ситним пороцима, који су тако елични „ноблим паспјама“ ситних владарчића ђерманеких, као што је Маринелија сличан свима коморницима покојних дуодец-кнежевина. Није ли то прекрасан вица Добри Ђерманци мороште бе још пре сто година зарадовати лешшем дану кад угледаше како нежне речице емилијине на позорници разривају свод апсолутизма, поузданије него икоја антимонархична раснрава с катедре или с трибине. Па тек онај виц на крају — како се добри владалац диви и чуди толиком

: неваљалству свога Полукса, како топло сажалева

толику несрећу одоардову која се догодила без његовог знања, како се очински заузимље да пронађе и казни кривце — није ли тај добар човек заслужио тиме да оде ненаказан бар с позорнице. И опет нам паде на крају једна реч хајнова: „Његов виц не беше онај малени ловачки хрт Француски, који јури за својом сенком; његов вид беше велики ђермански мачак, који се игра с мишем пре но што ће да га удави.“

За такве вицеве буди хвала управи нашег позоришта; они су нама добро дошли и после сто тодина. И ако писмо ђерманци не можемо да притајпмо својих симпатија према таквим мачковима и гледаћемо да се њима пре користимо него сународници великог Лесинга.

А сад да речемо коју о игри. На К. Савићевој можемо више похвалити говор него игру. Први беше много бољи него што смо га слушали до сад, а игри јој не достајаше она сенти ментална прта, која је у Емилнји трагедки тако складно уткана с најивношћу довојке Емилије. Женско срце предосећа несрећу, која ће да га снађе. Страх у трећем акту не беше довољно маркират, али то нам је накна-

се сруши свод вла- |

дила наша глумица лепо изведеном одважношћу у петом акту. Емилија је, да богме, као сви лесингови карактери што су, тешка задаћа за младе глумачке снаге, али ми не мислимо ласкати, ако, судећи по овој игри, речемо да К. Савићева има права бити једном добра Емилија. — В. Марковић је приказивао Одоарда. 0) њему вели писац, да је узор евима

мужевима, и то има право, али'и ми се ваљда не.

варамо кад речемо, да Марковић није узор свима глумцима, и ако не можемо порећи, да је млади наш глумац у Загребу много напредовао. Ј. Поповићева у улози Клаудије не беше са свим у своме елементу. Ми знамо да она у грађанским собама много више вреди него у господским салонима, Недељковић се трудио доста да нас задовољи са својим Гонцагом,и то му радо признајемо, али ако жели да то постигне потпуно, нека не заборави на ритам говора кад је на позорници, јер тада се догађа, да се у непромереној хистоти сакати смисао говора, што може да наведе елушаоце на сумњу. да је глумац добро проучио евоју улогу, а свакад квари леп колорит игре. У томе се боље разуме Брани, и за то ће свакад на позорници знати своју улогу, ма да је п недовољно проучио. У улози маринелија та му је тактика много користила игри. Брани је тога вечера показао свој леп дар за углађено интриганство, што му је публика на крају признала. Лукић је као Камило дао мало али добро, а Станчић би се више допао да је био мало живљи вештак. Лесковићу морамо уза добру игру Апијана, још и то признати, да врло добро напредује у акцентуацији. Маринковићка је показала лепу сту-

дију у улози Орзине, која је за то што је с Ма-

ринелијевом заједно добро изведена етворила ансамбл толико добар, да можемо у нашим приликама бити њиме пуно задовољни. Још нам ваља похвално поменути Пешића као бандиту Анђела. Ј.

КЊИЖАРСТВЕО.

(Српски антиквар у Београду.) И књижна трговина почела се у нас по мало развијати. Сад већ имамо по равличним варошима нашим правих књижарница, или других трговина које тргују п књитама. Али све те књижарске радње продају књиге које сад излазе пли које су скоро штампане. Старије наше књиге врло је тешко набавити; то зна свак који је попуњавао какву јавну или засебну библиотеку. За то « радошћу поздрављамо антикварску радњу (трговину само старим књигама) Ђорђа Ђурића у Београду (на великој пијаци, у кући г-ђе Стаменке), која продаје а и добавља, сваку стару књигу по умереној цени, те је тако као нека допуна свима осталим књижарницама нашим. Српска влада попуниће само свој рад око подизања књижарске радње у Србији, ако овоме у нас за. сада једином предузећу, буде у чем годна руци ради умне користи народа нашег у опште.

Издаје управа српског народног позоришта.