Позориште

АИ ул а бе

ТУ. КАКО И КАД ДА СЕ ЕКСТЕМПОРИШЕ.

ОГЛЕДИ НА ПОЉУ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ.

Како се често на позориштима препиру о, екстемпорисању, а на многима је местима, шта више и забрањено, то за цело заслужује то питање малог разјашнења: да ли је у опште глумцу пред строгим судом драматичне уметности дозвољено да екстемпорише»г Али нека се добро узме на ум, да се под именом глумпа разумева увек само вештак, који у приказивању изнаша, прави образац вештачке светиње; који не вамо да за песником рамље, или да му је на послетку раван, него који се над њиме узвишује, и управо онде (често на своју врећу) највише мана баца у заборавност, где је принуђен да прекраја песникове мисели и речи. Је ли овде дозвољено глумцу, да прекорачи границу, те да једну речцу, једну мисао придода у згодно и умевно доба својој улозиг То јест кад тиме пишчев недостатак покрије, кад одговара духу карактера, што га приказује, и комаду, кад пристојно целу ситуацију изводи и играча не забуњујед Ми тврдимо и велимо: јевте, иначе би морали глумца лишити сваке вештачке слободе, па га успоредити са занаџијом, коме ве за повао мера предаје, па ако није посао добро изпослован, а ми не ћемо да га примимо.

А да ли се онда увек и приказују на позорници дела, која ву по драматеким законима написана 2

Колико понора и провалија не наилази вештак које он све мучећи муком својим талентом испуни, колико грботина и стрменитих брежуљака налази у комаду, па их његова промишљена игра лепо изравна и

поравни, — колико се находи трњаи џбу-

нова, које његова студија расветли, да у неколико бар себи кроз трње пут проврчи, "а с друге стране опет да и гледаоцима при– бави бар што чистији појам и преглед, Колико несмислица и противуречица мора он сам да решава, колико мора на ка-

рактерном цртежу да поправља, да га по потреби оеветли, или помрачи и да слике по своме убеђењу и њиној вредности украси, уреди и постави, само да постане слика жива, природи и. вештини слична, да комад једном дејство учини, и да добро испадне како за песника тако и за глумца и гледаоца. Све је то дело глумачког генија, а већини је песника: (етта теоспна.

Све то није ништа друго већ „екстемпоре,“ од ког ни речце ни слова у улози нема.

Даље, на колико још недостатака у комаду не наиђе глумац у часу самог приказивања. Час на мртвој празнини бавећи се мора да одушевљава и да усхићује, час опет мора бујне сувишне фразе да сераћује, час опет мора сувише еветле стране и места да помрачује. Шта је то, него опет екетемпорисање 2

На послетку, колико пута дође глумац у не предвиђену забуну због другог глумца, ако се исти на сцени задоцни или са свим и заборави те и не дође, или ако му рђаво или никако у реч не упадне, или ако што год заборави, — где каква реквизита фали, декорације ако нису добро удешене, или ако га самог памтење за неколико тренутака изневери: ту може присебност и ваљано екстемпоривање да помогне, да сцена, па каткад и вам комад не пропадне, Све су то појаве и посматрања, што нису ни једном искусном вештаку страна и не позната. Ми смо више пута у такој неприлици виђали глумце пет до 10 тренутака екстемпорисати и тако еретно и добро, да бу сви гледаоци варком заварани држали да то доиста у комаду долази, а није им било ни на крај памети, да је поредак био поремећен,

У клавичним је делима наравно већи због самог песничког језика скоро не могуће екстемпорисати, али се ипак догађа,