Позориште

214

Михаило. Где» Теодора (тихо.) У врту доле! Онде, где се небом топли зрав сунашца У румену купа, онде где и тица Из зелена двора праштајућем дану Пеему шаље; где се листа блиском грли, Там' је згодно место и за моје срце Што у срећи плива. Ту ее лагље дише Зидови ву хладни, немили сведоци; Међу њима шапут не ће да изумре, Већ се громко враћа да нав страши, Тамо, Тамо дођи! - Михаило (жарко), Тамо, свуда где је теби Драго. С богом (Оде)! Теодора (сама). _ „Свуда, где је теби драго !“ Разабери, Недо! Свуда где је мени Драго! То ву речи, што љубавник даје | Својој љубавници: то је цела љубав! А шта теби оста, јадна Недог Ха, ха! Ево да ти кажем: Остаде ти рака Да закопаштвоју љубав. А јаг (Отраено.) Ја ћу Закопати оно што за њом остане, Закопаћу тебе, Уроша, Србију, И то српеко семе; закопаћу онде Рде не греје свунце да из нова Нину! Тако видиш, Недо, тако само уме Гркиња да љуби, Ха, ха! (Излази), (Диже се предњи застор),

ТУ. ПОЈАВ.

Леонтас лежи на дивану. За тил Капулое.

Леонтас. Да почивам, рече! — Да почивам! Где ћу Покоја да нађем Уморно је тело, Ау му не да бурно ерце да почине, Кад болује душа, тад „се покој клони, Сведе ли ве око; то сан није, то је Црно огледало, што нам показује Горостасне страве маштом нацртане Та то је још грђе негои на јави! (Осврће се.) Нема никог живот, да олакша моме Јаду човечијим гласом. Капулосе !

Капулос (улази), Ко што видим, ти спокојство тражиш, господару 2 Леонтас (за себе). То је давна, укопано, А надежда видим за њим у гроб слази

Верна старче видиш, Бог ми даде живот Да е њим одужујем туђе грехе, Капулос. Не, не! Бог не кара нигда: он нас само љуби. На што и да кара Та он знаде дивно Да то људи радо чине, Леонтас (брзо). Људи, велиш 2 Ји Ах, тако је! То су људи, право Рече, Кад је тако, па и ми смо људи! И цареви је ли, — и они су људи» Капулос (злобно), Онда само јесу, кад карати почну, Леонтас (горко), Ха, ха, онда нема у списку царева Кој би био нешто више од човека ! Капулос, Тако је! Искуство све нам друго каже, Што ве ту на земљи у животу гмиже Одгаја убиством своје тело, па и Човек. Све се овде туђом крвљу храни. Тако хоће неки божји закон, Леонтас Само Што звериња мори, кад огладни. А ми» А разумни човек 2 " Капулос. Да насити врата Прождрљивот што му вазда с душом влада Сујету — сујету Леонтас, Ха, та то је пветак Из павленог врта што гнуеним мирисом

Слабе људе хоће да опије, — хоће —

Капулос (прекида оштро),

Човек у пијанству дише смело; смелост Рађа снагу; снага опет влада светом,

Леонтас,

Старче, твоје око зори у дубоко. (Кротко.) Седе власи дично красе ону главу Где царује разум. (Даје му руку) Прости

плахој речи, Што те вређа. Твоја снага избави ми Двапут живот; твоје искуство нек буде Снажнија обрана ојађеном срцу Твога пријатеља,