Позориште

|

| Урош. | Ниси изгубио (лаву владаоца, што те чека,

Нигда налазио задовољства у ТИМ

Нисам

| Малим играчкама човешвог живота; || Има нека срећа што дарива веће Задовољетво; за том тихом срећом ја сам Зажеднео. Урош.

Њу ћеш и сад задобити, Али само онда, кад ти буде успомена На аманет твојих прадедова верно Облетала душу: да за срећу само Твог народа живиш,

Неда. Драго дете елушај На очине речи. Очинска је љубав Њихов извор,

рош, Душане!

Душан.

Слушам, а да што ћу! Морам да их слушам. Сад је све једнако, — Немој отац да ме осудиш зарана: Ја и тебе љубим, а и народ љубим, Али ова љубав, што је данас овде У гроб спуштам, крвну сузу плаче, Ах! да ми је ову сузу да утолим, Цео свет би дао у замену. Да ја Знадем, да ћу моју успомену моћи Навек утопити у пучину вечне дабораве, сво би љутство нагонио, Да ме потпомаже

Урош. Моћеш, веруј, само

Покушај 5 Душан.

Мој оче, хоћу да те слушам, Живот мој је одсад неукидна борба, Ја ћу нагонити судбу да ми даде

У замену оно, што ми данас узе —

Да ми даде све, — Ја морам уздигнути Духу свог времена снажна крила, да ме (а његовим летом тамо нови, где ћу Накнаду да нађем оштећеном срцу, —

Кад он гради дела, уз њега ћу стати Хоћу да ми име стоји уписано, Где потомци броје неумрла дела,

(Излази брзо).

Да заварам душу, што за смрћу чезне; — |

| Урош. | Недо, ово ми је милија победа,

· Него она прва: ја задобих сина,

| А Србија у њем, ако Бог помогне,

| Великог владара, Што с у свету рађа ' Виспрено, велико, из бола истиче —

| Џад још једну, Недо, последњу победу | > тобом у савезу, па је дело наше | Доидуће среће, окончано. — Ко ве | | (во ближи намаг Ако добро ВИДИМ

Леонтас, Је л' можног! У каковом стању! (Леонтас и Капулос улазе) Боже, шта је човек! Леонтас!

| | | |

Неда. Леонтас,

Т

Драги пријатељу!

Урош.

Оди да на грудма Твојим сад изречем голему захвалу (грли га) Леонтас,

Видим да те ерећа верно допратила, То ми је захвала,

Урош,

Велика је жртва Леонтасу драги, што принесе мени Твоје пријатељство.

Леонтас. | Затто вараш твоје

Племенито срце привидном услугом; За бољег ме држиш него што сам, Ја сам Издајица царев, Није моје дело Дете пријатељства — није: црна жеља, Да се њему светим, научи ме теби Помагати, Немој да изменеш снажај (а покором. Једну љубав само иштем; Немој да ме од сад презирет. Да шћаше Моја худа срећа, и бољи бих био!

Неда. | Племенита душо!

| Капулос,

Ово ће га у гроб | Отерати, а јаг ја му пружих руву

' Да отрује душу. Ах Боже! (плаче)

Леонтас, (Као ван себе)

| Човек је

| Страстнији од звера: његово зловољство | Само тражи срце сачовека свога

| Да та крвно згоди. Мишљах да сам бољи | Та и ја сам човек —

=