Позориште

Па парна ара

Урош.

Нега драга сејо! Бог је своју милост Међу људе просо. Шта повећи део Једноме допане, затим други горко Уздахнути мора. Тако је у свету. Неки закон хоће, да Ми срећу нашу Уздижемо само на сурвини туђе.

(2 тог 6ее наша срећа тако често мења, | Што зајутра цвати, то У вече вене; Што се данас смеши, сутра сузе лије, Вера, пријатељство, злоба и ненавист, Кодебају душу нашу за живота,

А кад њина бурна играњка престане, Тада ми већ нисмо више Ми. Од целог Шовека остаде само тело, да се

(> њиме гоји земља о ис мртвим биљем,

(Стражар улази). Стражар.

298 ~~~ 7

| |

— Светла круно ту су старешине. Народ.

Бугарски те чека на дворави,

Урош.

Нека уђу старешине. Позови ми за Тим Мота духовника, (Стражар излали).

(Улазе старешине).

Први старешина. Милост краљу за нас,

Други старешина. Милоет за наш народ,

Трећи старешина. Кукавни емо скупа Ђез твоје милости.

Урош.

Није мене срчба Допратила амо, да потлачим земљу Мота сународа; не, челична дужност Брата и човека, да оперем љагу Мојој сестри с чела, а злобној клевети Да раздерем густу копрену са лица, Догони ме до вас старешине, Ево Тело вашег краља мртво: није њега Оберио челик српскога зловољетва, Није! Он је мор'о пасти, тако шћаше Божја правда. Да је послушао мене Тога не би било, Сад је касно! Носте Вашег мртвог краља међу народ, па му Репгте, нека од сад у сповојетву дише: Није он без главе, да га тлачи худо (амовољетво туђих освојача. Њему У обраву живи законит наследнић), Живи Алеквандар, краљ бугарски,

Тако им реците: мир И љубав носи Краљ Урош и Неда бугарском народу.

(Главари износе тело Михаилово).

Неда. Мили брате, мудри владаоче , Хвала на милости, што поклони данас Мом народу“

- (Калуђер улази).

Налуђер.

(Светла Бруно. Урош.

Арсеније,

Ти си врли монах: још врлији човек,

Верни елуга божји, ти си уз твог краља уз твој народ свуда, где те зове дужност.

Калуђер. Ваљда нибам коју пренебрего.

Урош.

| Ниси, | | (7 тога желим, да ти пријатељство моје

И делом укажем,

Калуђер. Ко уз тебе живи,

Награду не тражи. Ја сам монах.

Урош.

– дато, Што не могу да ти златом овитим Верна прса, за то сам наменуо теби Други украс, сходан за монаха, Слушај: Заверих се 6 Недом, полазећи у бој, Да ћу за победом уздитнути олтар Моме спаситељу. Сад је дошло време, Да одржим завет. — Арееније теби, Поверавам дело, 34 ме најеветије! Тражи сходно место, где влада тишина, Кад га нађеш, шаљи по зидаре, нека Дижу горостасан храм у славу божју.

Док то чиниш, немој да ми штедиш злато; Али штеди време — ми смо људи смртни,

Калуђер. Милостиви краљу! Ко у бурно доба Кад мач влада таква дела мира гради, Тај до века живи.

Урош. Онда ваља оба Да живимо: ту ти награду даривам Слуго божја, мислим 34 тебе достојну. Пођи те сагради дело; да та зоре Најзадњи потомци мога рода» Усред Кубета урежи златни слови име