Позориште

__------

=

дом фдд зоо

„Дечани,“ а твоје, првог игумана Ја ћу уписати, -

(Чује се с поља вика: „живио краљ Урош; живио

краљ Александар и т. Д.).

Калуђер (пружа руку одкуд вика). Дични сине рода, Нашто моја хвала, кад те цео свет хвали» · (Излази). Урош, А ти Недо2

Неда, Ја те љубим као и до сад.

| Урош (трли је).

· Буби мила сејо; која жена љуби,

| Та је окићена неувелим цвећем,

| Благо оном који само за то живи,

| Да другога љуби, -

(Застор пада).

————о-евбва ру-=<—>——————

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

из Винковаца. Како вам јависмо пошљедњи пут, представљано је 15. јула „ђаволови записници“, драма у три чина, преведена с сранцускота од М, Видуловића, Овај се комад чешће приказивао на позорницама нашег југа, а кад ве запитамо, за што је „Ђаволеким записницимм“ западо то одликовање, тешко је одговорити другчије,; осим да је толико привлачива Француска романтика била завладала широм скоро прекомјерним, па јој се и код нас находе живи трагови, а ови ће нестати оним размјером, којим се чиста, здрава храна домаћег вијева, и рада јављала и промицала буде,

У овој је драми, као обично у њених сестара западног рода, без сумње лијепа до-

"мишљаја, живих дрта, згодна супротка,

бајних замреица. Оштра брид строге расуде много би јој раскројила одијела и многи засков впустила бар до јаза ако и не обичне могућности, бар до природне вјеројатности.

Зар да Робен тек уљегав а управо још и неодахнуо запрови баронесу Марију ва жену, које -— Болико ми знамо и видимо — приђе нит" видје нити за њу чу, све ако и јест Марија пристало чељаде, ну па рецимо лијепо дјевојче; Није лито сасма необичан добричина, који касно срне те на десет, само да одбрани за њега дволико

поштење двеју лицем му и именом не-.

знаних, с крађе оптужених образина2 Па се тај племенко пушта и у „крупне ствари“, вамо да постигне добру цел, Морал не плива баш на врху своје чистоте, своје

елаве у сваком чину, пред сваким повретомитд ит.Д

Како му драго, драма се иста допала опћинетву у Загребу, Биограду а и у Новом Саду радо су је гледали сваки. пут, скоро и незапињући о нескладу пренатегнутих жица Француске разуздане маште,

Што је главна улога допала госту Мандровићу, томе се нико не чуди; Робена, је играо у Загребу Фрајденрајх, у Биограду Јовановић, у Новом Саду Ружић: тролистак пуневјежине и живота, пун вјештине и врлине сваке,

На част је нашем мјесту, што полази увијек многобројно наш Талије храм. И овога се пута бјеше нашло у великом броју без разлике епола и сталежа,

Мандровића чим ступи на видив поздрави бурно признање племенитог му свакад прегнућа, А честом одобравању једва сваки пут одољеваху руке. Мир, сигурност, свакад сходно и згодно држањеи кретање тијела, вишење и нижење, пооштравање и умекшавање глава и наглава, ход и поглед; све ве то нанизало, поредало бјеше у зглоб, у цјелину; којој је само изврстан глумац могао дати онакав милолик, До краја га пратијаше велика помња и пријазан свега | слушатељства, | __А уза њ утавмице Лаза Телечки (Жан | Готје). Дивљење се стварало за дивљењем | ва његова онако зборна — ћутања. Само

| јака умјетничка душа, на врх најтањега

поимања, може дати лицу онако јасан