Позориште

миљи

306

Ми

дане, Глумци особитог талента, често се „зјело“ обогате. На обалама ломбардијских језера беле се глумачке виле, у које се повлаче кад их старост и слабост сустигне,

У прва доба своје каријере раде глумци код агената, који су теглили трошкове око њихова образовања, па кад ови њиховом игром поврате своје новце са довољним интересом, онда се питомцима оставља слобода, да раде само како им њихови интереви донове. — У Италији је пуно певачвих школа и професора, али не и школа за глумаштво. Певници и компонисте продају своја дела још пре издања позоришним агентима, међу којима је први, најстарији и најбогатији сињор Рикорди у Милану.

Француској је најмилија уметност — позориште. 6 тога ву у њој понајбоље позоришне установе. Врло је добро уређено да песник добије своју одређену тантијему. ПШредставништво сваке вароши контролише примања на кави, па на крају свака три месеца што долази на тантијеме шаље главној каси аутора у Париз, а из ове примају писци полугодишње. У Француској дакле не дају позоришним касама да с туђим делима прибирају добре дохотке, не давши писцима награде која им пристоји.

У школи за уметност у Паризу предају најбољи предетављачи и представљачице из престонице, На свршетку свака три мевеца полажу ученици ове школе испит пред одабраним кругом дилетената, те да се види каквога ву талента и колико бу напредовали. Почетници „даде не излазе у Француској просто и неотесано, као што то бива не само код нас, него и код друтих већих и образованих народа, И у Француској је од времена Наподеона ШП, позориште слободна радња, те, на жалост, може је отворити сваки пиварибити управитељ позоришта. — Глумцима је обезбеђена старост фондом: „азвосјабол Ф атшејев Фгатабаџез“, Овај Фонад имао је 1860 године капитал од пет милијуна Франака, који је

морао у једну четвртину увећати се, само ако му није што науђено последњом опсадом париском,

У Француској, исто касни у Италији И Киглеској, нема дворских позоришта, али ву опет сва без разлике субвенционисана или државом или појединим варошима. Један од првих посала народне скупштине после закљученог мира и победе над комунцима, био је: вотирање субвенције позориштима.

Свака већа варош у Француској има своје стално позориште, а уметници се не сељају тако радо као талијански, но се радо стално настањују. У Бордоу, Нанту и Марсељу има уметника који цела века не мењаху једном заузети положај, па се ту и окућише и начинише сталним грађанима, Па и у самим мањим варошима по унутрашњости живе стално. У Шалону на баони и у Бону глумци, лети, кад престану представе, оду у летњиковце и Винограде отмених варошких породица и тамо проведу целу летњу сезону.

До душе сви Француски уметници теже Паризу, јер париска позоришта дају тон целој земљи, само тамо може се нешто стварати, може се слава стећи! али „поп стјаџе соппећ афте Согпићии !« Ни један народ на земљи нема толико својих глумаца по страним земљама, као народ Француски. Француских позоришта има по готову у свима јевропским земљама, па онда, у северној и јужној Америци, у северној Африци (Александрији, Каиру, Алжиру и Орану) и Аустралији. И чланови свију тих позоришних друштава, без изузетка, улажу у касу „аззосјаноп Ф агбафјез“ и из њедобивају помоћ и у старости издржање.

Енглеско позориште у спољним одношајима много личи на позориште Француско. И у Енглеској нема дворсвих поворишта, но позоришта добивају од двора знатне субвевције; али се ипак за то двор ништа не меша у позоришну управу. Односи нису у опште тако добро уређени као у Француској, а и обвезе глумачких