Позориште
До ЦРНУ ~. ~
______
Анђелија. опет је све једно, те једно: брату ми је Максим погино, у Максиму жив је још и брат!
Филета.
теби, сестро, стид је погино,
у срамоти жива ви још ти! Анђелија.
Не збори тако, немој за Бога,
Јер клетвом ћеш још јад учестати!
Та ти си била друга честита !
Па сад, Филето, зар да мене сад
Код тебе неми оговори јад,
Кад по ЛАИШ требам утехе»
Филето, ох, Филето, није то
Погубио ми драган брата мог,
Већ ерца мог целина силнија,
Одвалила је болом самртним.
Половину од себе крваву !
Не куни тако, ја те преклињем!
Не збори то, ма ништ не вборила !
Ил' певај, певај, тек не збори то!
Филета,
Да певам јаг Несрећо! Ево на! (Пружа јој гитар,) Да имам грома ја бих певала, Ал певај ти, а ја ћу слушати!
Анђелија,
0х, погледај, Филето, на море!
Где с белих груди скида маглин Ред Постидном дану нудећ' загрљај!
Је х од синоћке да је тишије» Опростило је ветру махнитом, Опростило му немилостив мах, Сахранило је бурне болове
У бездне своје мирне долове!
И море, видиш, опростити зна,
И море ладно, а где не бих јаз!
Филета. | Је д песма тог Је л то, Анђелијод Анђелија. Еј, море, море, ти божаствено! Дубока мисли створитељска ти! Што ми се тако збиљеки клањају Седоглави ти силни валови2 Од Максима да л носе поруке Иг у развлаку сваком дубоком Оседели им веђа доносе Све нова и нова ми питања, И сумње зар све нове и новед Неиспитана сило речита Ако ме пита, казаћу ти ја:
Му А
(Пева)
Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет за то уморни несте!
Који је од вас блажени ђога,
Што ]' одн'о морем драгана мога Ил није један толико сретан 2 Пена вас бела све подузела,
Сви сте га ваљда трком пренели. да то сте бесни, коњици бели! Ал да вам спустим на. плећа гојна Тугу, кад драга изгуби војна,
Тај терет не би пренети претли, Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала,
Ал би и мене собом одзвала.
ПОЈАВА ДРУГА,
Улази Радоје с десне стране, Радоје,
Тако ти је то, кад се латиш Латина! Погледај на поље, сама вода, погледај унутра, сам увода: нигде цвета, нигде поштена човека! Од како сам ван Црне Горе
"не видех зелена листа, не видех ведра лица!
Још да није — а гле цвећа! Баш од жеље да та омиришем. (Шређе к прозору на левој страни, па мирише цвеће.)
Анђелија. Црногорац! — Да га ословимо, Филето, може бити да познаје Максима.
Филета.
Биће какав слуга вашег прекоморског просиоца,
Анђелија.
Мога просиоца2 Знам! Гони ме отац; ја му кажем, да се не могу овитити 3е– леним венцем, док се надгробни камен марков не окити зеленом маховином; ал сад чисто не бих марила, да ме и на силу удаду:
| та бар би ме одвели у земљу максимову !
Радоје.
Па баш ни један цвет не ће да замиришег — Бадава, ни биљка не ће да се прими од погане руке! (Обазре св и опази девојке). Гле — гле! још два цвета, Она што се: моли, биће госпођа, а она, што је песмом разговара, биће слушкиња: лепша елушкиња, нето госпођа; а можда су и обадве слушкиње, Е па да видимо, како и то цвеће мирише! — Добра ви ерећа, девојке!