Позориште
ме За
танчине особита умља, У „шољи теја“ бјеше бароница — Маринковићка — баш врена, очевидно знаде и умједе побудити љубавну сумњу у Виљдеља — Марковића — правим начином. Марковић се дотерује, али још му ваља чешће играти, док дође у оваким улогама до онога Финог понашања, кретања и говора, која — право или криво не спада овамо — износе иу породичном животу онаки барони, А Камуфле — Телечки — не ће замјерити, ако му речемо по истини, да му не прија свака улога, премда је радио својеки да јој одоли, У опће буди речено, а то се однови не само на ова три комада, како нам је на врх душе жеља, да би нам глумци и глумице обиловали већом разноћом, већим богатством хода, крета, мига и гласа, јер
— трајна једноликост не стече никад есте-
тичне цијене, ма се и прегртала што којом помоћу, Јаки да будемо, покренути мишљу и вољом, па ћемо е временом из-– гладити мното од онога што запиње, било « немара или природне оекудности.
„Муж у клопци“ на длаку нам потврђује ову живу жељу. Образина нас у обичном животу куд камо вода, а не можемо да се вјетимо ко је добро 'нам знана незнаница, јер погоди други глав и крет, па што ве боље зна претварати у једном и другом, тим је занимљивије за нас слутиоце који нагађамо. — Ову слику из обичнога живота ваља да је могуће пресадити и на глумионицу, ада варка буде и остане варка, докле треба, Иначе бјеху на мјесту и Лујза — К. Савићева — и њезин Хектор — Недељковић — а Жан и Жоржета — Рашић Л, Хаџшћева — много нам засладише ужитак врлом игром,
„Француско-пруски рат“ указа опћинству лијепу киту напредних била нашега позоришта, Натјецаху се готово сви, који ће боље одиграти коју улогу: Петровић и Поповић — Телечки и Зорић — Ката и Јеца — Ј. Поповићева и Ј. Маринковићка
— Марија и Милан — К. Савићева и Недељковић, Раздрагано оде опћинство,
У вуботу 29, јула дођоше на ред „Разбојници“, свако зна чији, али не зна киме преведени; дакле да кажемо: на овај су се пријевод дала чак два књижевна друга: Ж, Шокорац и М, Вујић, По том већем мора
да је бољи него ли онај латиницом штам-_ пани бСпире Димитријевића, Па није то
било, што но ријеч, до јучер, и данас још бива то исто, да једну ствар претачају у исти језик једни латиницом, други ћирилипом, Е смо благословени! Ваљда претијече књижевних вила па преводиоци потријебили туђинску књигу по све: бар би то мислио, кад се ћа и приповијетке веће двоструко превађају. О (етрога, о тогег ! Дакле „Разбојници“ бујно то духовно чедо распламане мтађахне маште неумрлога Шилера, 0 којем се нагомила беоро мала књижевност пресуда и оцијена умних и неумних људи готово свих напредних народа европеких, Рецимо по души: бијаше нас мало страх, како ди ће помучна представа чувене ове драме успјети, овобито што је главних улога, ако и бјеху ове повјерене вреним глумцима, Па великим задовољетвом биљежимо, да је еве испало добро» од чести веома добро. Суботић (Фрања) бијаше дубоко заронио у грдобни карактер свога јунака те му је пошло за руком предочити живом игром све страхотне махне његове, Често га је прекидала жестока повлада за вријеме игре и послије: заслужио је киту двијећа, којом га је захвална публика обдарила. Лијепа ли дара у нашег Суботића, а помаже му и сходан изговор те нагласак, Хвала му! Недељковић (Карло) бијаше импозантан хајдучки поглавица , али с тога није занемарио ни остале важније задаће своје. Виђевмо га више пута у племениту заносу, права штета што хићаше каткад говором преко мјере те нам пооврњи с те стране ужитак, дорић (стари Мор) знаде се вјештачки наћи на свом мје-