Позориште

Це

а атитни а ______ ово они а о мај 3.

сту и у зтодним тренутцима занијети слушатељство, а Ма рковић (Херман) трсаше се да остане вијеран својој удови, Катица Савићева (Амалија) у некојим приликама бијаше изврсна, те ако јој можда из првине не дотједаше мара или гријева, а оно што даље то боље знаде и хтеде разтријати себе и нас и живим заносом, велеепретном игром те оштрим изражајем лица: све свједоци жива осећаја досежне науке, Соколовић (Швајцер) и овога пута задовољи баш лијепо својој задаћи, а и Лесвовић (Шпигелдберт) радијаше према потреби говором и држањем, Рашић (валуђер) ријеши своју задаћу онако по своме, а похвално се држаху и Телечкова (Козински) као и Лукић (Данило) вјештом игром, Нико не пожали што сенашао међу слушатељством, али ће млоги, иначе обични походник пожаљети што га није било, кад чује како је било,

у недељу 30. јула видјесмо „»ђурђа Бранковића“, повјесну драму у пет чинова од К, Оберника, преведену и за српсву позорницу удешену Јованом Ђорђевићем,

Захвални смо преводиоцу што је прилагодио многи закрет мађарскога писца нашему природному оејећању, премда се рећи не може, да му је пошло доводњо за руком: та онда би морао био хватити се по све ввога. пера, јер је љута биједа бранковићеве куће прави бич за наси пламеви кажипут, што нам ваља, што ли не ваља радити као народу, а да се домогнемо жељене будућности. Развој драме сведе нас на мисли, којима овде мјеста не може, јер не смије бити, ну свакако се тешко доимаше крута коб оне породице сваке домољубне душе, Повјест, та повјест је дојиља и одгојиља мудра равборита живота, то јест, имала би то бити — у нас као и другдје, али канимо се горчине, она сама ништа не помаже, Деспот Ђурађ (Телечки) прикупио бјеше снагу, да потресе гром и пако његова живота и нас слушатеље, а то му пође за

ЗД9 |

руком. Поједине призоре предочи вилном самосвјешћу те видјесмо како се Србину глумцу пара срцене могућу одољевати више ерутој судби евога јунака; да му још сватдје дотјече глас, како је дотевло воље и вјештине, свлада нас по све, А кћер му Марију (К. Савићеву) на наше очи закапаше бурно таласје немиле коби у дубину страшна живота: жалисмо немили јој удев, бијаше нас Мара дубоко танула, а за то ти част добра Катице! Гртур и Стеван (Недељковић и Л. Хаџићева) врени бијаху синови деспотови и Гргур се уздиже високо до свога, узора игром пуна врела овјећаја, а говором што могаше бољим, разговјетним, И Севула Јанко (Зорић) и Владислав (Лесковић) својој се задаћи својски одужише, а не ваостаде ни Лазар (Соколовић). Јевровима

· (Јеца Поповићева) потпуно бијаше ехвати-

ла, научила и проучила своју задаћу, а а да је умједе приказати, знамо добро од првога дана, Мурат. (Суботић) бијаше се већма примакао турскоме дару, него ли љубавнику, премда му је иначе игра врсна била, Чедебију (Марковића) није допала, тешка ствар, а остале још мање, те не ћемо тање изводити вуда, Све у свјем успјела је представа ако и не бисмо могли рећи де је целовито изведена онако зглобито и вугласно, како би могла поднијети оштрац танког критичког ножа. Ну тому нијесу тодико криви ови, што играху, колико они, што не играху, јер — их не имамо!

дачињаше ужитав свирка позоришног 360ра а није ни чудо, кад му је Миличински тлавар.

Овдје се, да како, није освртати на ортавичне махне појединих глумаца, особито на оне, којима лијека није ни учењем, ни мишљењем, н, пр. од природе недостатна, јавост гласа, али где гласа имаде, ну укочена, или титрајућа све на истој скали, ондје бисмо жељели поправак, А и сама. декламација мора се дотеривати напријед, мора се вјеџбати непрестано, ко жели уз брдо, кому се мисли вис, Трагично зборе-