Позориште

изађе: то је ипак он тако племенит кара тер, да нам се чини, е је он тег један вредан, да никад не ступи на њу,“

И Валерије Максим преувноси Росција, рекав о њему, да је он сваки покрет, пре него ће га извести, тачно смислио и свеџбао, те због тога да глумство не беше част за Росција, него Ровције беше част за глумство; народ га је волео, а великаши

_ су живили с њим као с пријатељем, Али се

то може рећи само о њему и још о неким првацима, који се прославише марљивошћу и студијом,

Ако и јесу глумци доцније дубоко пали, ипак находимо да је ва време ћесаретва њихов положај тако промењен, да се за потребно нашло понашању између њих и племића поставити границе. Лелије Бисциола у свом „Пландовању“ вели: „Безграничност глумаца у вароши беше толика, да се у њиховом предсобљу морало дреждати као код најзнатнијих великаша, те су се не вамо витези, већ и сенатори по вароши б њима провађали и вазда их пратили,“ Тацит у својим летописима помиње закон, који је наређивао: „Да нити сенатор сме ићи глумцима у кућу, нити да је римским витезима допуштено састати се с њима, на улици, те да се они осим на позоришту не даду видити,“

Од Августа па наниже до Хелиогабала

беше положај глумаца час скучен, час сло- |

бодан, у опште били ву они под царевима, у бољем кредиту, при некима шта више домогли ву се најодличнијих места, (вето-

није н, пр, вели 0 Витедију: „одн се већи- |

ном владао по савету и суду најнезнатни- | = · писаца, који су живили пре Христа или који

јег глумца и кочијаша.“ Даље о Веспазијану: „Тратичару Аполинару даде он 40.000, дитрашима Терпну и Диодору 200,000, неКима 100.000, а најмањи поклон беше 40,000 сестерција (1000 сестерција близу 200 Ф,), не есапећи амо мноте здатне венце,“ А

Херодијан вели за Хелиогабала : „Задетио 06 ТОЛИКО

» да је глумце попео на највиша |

____-

места у држави; један му је био пречи од царевића, други пречи од сенатора, трећи од витеза, Исто је тако кочијаше, комичаре и мимичаре уздизао на најважнија места у своме царству,“

Ипав ву глумци народу, који се на та царска одликовања није обзирао, вредили оношто и пре, Своје допадање изјављивао је народ ташпањем, уселиком, венцима, поклонима, крунама, сликама, споменицима и натписима; а незадовољство своје изражавао је народ скочив на дрвена седишта, те што игда може лупајући ногама, кукуречући, бацајући се каменицама на глумце, кашто и бичем шибајући их, Шибање је и иначе власт довуђивала глумцу, ако је рђаво играо, или се рђаво владао. „Пантомима Хиласа,“ вели Светоније „дао је Август у своме двору прошибати, и то на захтевање претора,“

СОтрото се на то пазило, да глумац, излазећи пред публику, моли ва послух (слично ћемо наћи доцније на спањолдској позорници), клевнувши после представе на, колена, те са понизним покретом пресуду

очекујући, „Говподо, молим за милсстиви повлух“ беше обична Формула, Тацит вели о Нерону: „Он најпосле вави колено, показа, руком своје поштовање народу, те в претворним страхом очевиваше пресуду,“ Код глумаца је дакле било баш правога страха, У старом неком епиграму веди се о пантомиму : „Ступив на позорницу играч, народу с' обраћа с молбом, Рукама л владати зна, чека га слава и част,“ Незадовољство гледалаца ваљадо му је такође мирно отрпити, Тако Светоније вели за Августа: »Он је прогонио Лилада из Рима и Итадије, зато што је показао прстом на гледаоца, који га је извиждао,“ Довде приошштисмо понајвише ивреке

сами нису били хришћани; ови дакле дају најбољу сведоџбу о томе, да се доцније па гдешто и данашње предрасуде — мање — више — не датирају тек од увађања, хришћавства, већ да су од старих наслеђене. Али то стоји, да је одвратност против сваке светске забаве новом науком више

| и више расла, што је посве наравно,

—____-______-_________ Бе ________________ 4 ан Т

(Наставиће се.)