Позориште

сте ВА, воле

| 58

Јевросима, Јест, нужда је, и ја осећам, И та ми нужда језик везује И везује ми сваки приговор! (Отпочинак.)

Милош Обреновић долази

Ко долази; Је л Обреновић тог Је л Милош то2 — 0, божја милошто !

Иво. Мој вин, мој син! — Та ево вина мог! Иг Бог је ваљда раставио ЛИЕ Од вушта тела сина мојега, Да куша вамо родитељску свест, да које ћу се јадан машити! Ох, Милошу, нек буде драг Ти ли! Рођенијег ми тела заменик! (Грди Милоша.)

Јевросима.

0х, хвала теби, вечна промивли Спававајући што ми даде знак У јада мога очајнички мрах !

ов а И Ре ——

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Прва представа: „Ни бригеша.“) У недељу 10, децембра почела је наша позоришна дружина зимну сезону у Новоме Саду. Наша се публика зарадовала што после дужег одеутетва опет види народно позориште у својој средини и што јој се изнова даде прилика, да пробави своје вечери на пријатан начин у народном 1030ришту. На жалост нам и ове године емрт отрже једног давнашњег и ревносног члана К, Хаџића, који је од како постоји народно позориште на овој страни делио верно његове добре и зле дане. Слава буди честитом српском имену његовом! Овим њега изгубило је наше позориште још два своја женска члана, а то ву: сестре Савићеве, од којих једну, Катицу, изгуби — удајом. Млађа сестра Катипа беше својом изврсном вредноћом на позорници и примерним понашањем својим стекла велико поштовање

_у нашој публици и била би, да је дуже

остала, без сумње постала љубимче њезино, Ми се радујемо свакад, кад се наше глумице удају с позорнице, јер тиме сведоче

сва проста грађанска прегоревања,

Јевт — Милош нек је, Милош нег је, да, Младожења у место Маквима ! (Осталина.) Па хајде Иво, хајде Милошу, Да светујемо нужду заједно Шта чинит' ваља, шта ли, ЕаЕо ли!

(Нуди их да полазе.)

Милош (полазећи.)

Не противим се благом позиву,

Ал гроза ми је преслушати вае !

Не познајем у души вашој бол,

На челу само видим трагове;

Ја не знам перо, што их написа,

Алт видим влова, знам их читати,

Ивањихми св (осврне се на Максима) блути писалац! (Милош, Ива и Јевросима оду.)

Максим.

(У једној руци држи гајтан, о коме виси слика)

Па реци дивна елико, реци ми!

Ох, реци, реци, да л ме љубиш још»

(Куцне је, слика се миче.) (Наставиће се.)

најбоље, да су и за кућу и за друштво ваљане кад за позорницу, али волели бисмо кад бисмо једном стекли таквих глумица, које би као мушки чланови нашег народног нозоришта кадре биле да нађу у вештини глумачкој све што вадовољава, срце вештаково, те онда и кад би све удавале, то не би било на штету позоришном заводу, као што се то на жалост до сад више пута догађало, Права глумица не сме сматрати позорницу као препоруку за добру удају, и која на то помишља, неће никад стићи да себе усаврши и уздигне толико, да нађе у уметности накнаду за

Управа се као што видимо постарала да изравна ове губитке да не би било сметње у репертоару, и ми јој за то морамо бити благодарни, Лаза Телечки, изврена глумачка снага наша, опет је члан нашег поворишта, па и ако за сада болестан члан, то ве ипак надамо, да ћемо га скорим моћи здрава и весела поздравити на позорници. Овим њега придружише се

===