Позориште

НЕ

својих Финоћа изискује добру глумачку снагу, и ако смо управи обвезани за избор, то смо не мање захвални јој и дружини на голему труду, којег је уложила да нам тај комад разумљиво прикаже.

Да разгледимо ово дело потање.

Стари Дон Дијего, независни гроф од Барцелоне, има јединицу ћерку, која будући млада, лепа и дражеена, што је при том наследница његова, привлачи сјајне просиоце из'свију крајева. Не мислимо, да је само то узрок што се момци грабе за њу, јер писац нас при крају уверава, да неки од њих по-

штују лепоту и на другом женскињу, које нису на- |

следнице грофовства, него поглавито, што је принпипкиња хладна према мушком полу и што сеђрешила да се не удаје. Није нужно, да човек буде Штањолац те да с тога осети повређену своју швалерију и да се баш зарад тога удвара; сваки човек граби се за оно што му се отимље, то је једно обележје његове мушке природе, која га гони, ла уклања препреке у свачему — а најрадије у љубави — и да пролази кроз њих као победилац. Ту ваљда и лежи кључ, за што је Дона Дијана тако хладна према мушком полу, почем човек и не може бити пријатан кад се упиње у удварању. И мушкоме нису пријатне женске, које се намећу! Али мушко не иде бар с таким упоретвом да се допадне страном полу као женекиње. Дона Дијана одбија мушке с презором, а хоће да је сваки љуби. Ову основу њезинога чисто женског карактера узео је писац, да ив ње сплете позоришну игру, ведру п веселу као што је љубав. Од тројице просилаца, Дон Цесар. принцип ургељски је један, који је « те основе пошао да осваја. Јер је природно по 'ееби да ће Дијана, до сад вична да је мушки каде ласкаријама, погледати с. већом пажњом на младог Цезара, ако овај дрзне да буде према њој хладнији, него што је она сама према њему. А кад девојка дође до тога, да гледа момка с већом пажњом _ онда се оно друго разуме по себи.

Али није заслуга Дон Цезарева, што је ударио

_ овим Философским трагом; жестоки љубавници, као

што је он, немају кад, да се баве с Филозофским комбинацијама; за то је њему придодао даровити

· писац једнога помоћника, по имену Перина, који

будући тајник и повереник принципкињин, а љубазник њезине собарице Флорете, мора гледати да је доведе под кану, ако хоће сам да дође до _ своје љубавнице. Дон Цезар и Перин, то је Фауст и Мефисто у љубавном издању; то је етична снимка, Шилеровог Вурма и Лесинговог Маринелија. Вурм је злочинац, јер зтази срце, кад не може да га освоји, Маринелија је угурсуз, јер жртвује свачије срце само да се додвори своме господару; а Перин је лисица у јагњећем руну, који се бевазленом сплетком и досетком игра са женским “ср-

цем, као оно мачка с мишем док га не освоји, али не да га прождере, него да га поклони другоме, и то све чини зато, да сам дође Формално до женског срца, које Фактично већ њему припада. Писац је Дон Цезара спустио до беввољног извр"шиоца Перинових мисли, и тиме је њега уздигао, јер да је другачије, да је он сам лукави калкулатор, потамнела би у нашим очима његова жарка љубав према Дијани. А Перину је дао у руке оружје хумора за то, што је овоме као поверенику принцескињином лако опажати сваки покрет у њезином срцу и прислушкавати сваку жељу њезину. | У таквом је положају победа извесна, и то поуздање весели и тако бистрог Перина до несташлука. Што се ова веселост стане у комаду сенчити најпре са озбиљним презором Дијаниним, икасније,кад се већ заљуби, са њезином забуном а на крају чак и с трагичким замавом њезине љубоморе, то се отуд кроз цео комад повлачи свеж и живахан хумор, који местимице доводи слушаоца до усхићења. Дијана испрва хоће да се претвара да љуби, да би окравила привидно хладног Дон Цесара, а за тим га исмејала. дна га испрва мрзи за. то, што је хладан према њојзи, али та мржња је баш опасна зању, јер она је женска, у које се мржња за тили чавак преруши у најжешћу љубав. Она куша своју женску нарав и подлеже сама: хоће да обмане другога. па превари саму себе, а кад се већ заљуби па види да нијељубљена, она очајава док јој се Перин с целом публиком не насмеје у очи. Да би доспео дотога,мора лукави саветник Дон Цезарев да окуша њезину љубав. Љубомора је то средство, којим се поуздано издаје љубав, јер бојавна, да нам не измакне љубљени предмет, то је љубомора. Дон Дијего има још две нећаке на удају; обе су нашле себи заручника у онима, које је одбила Дијана. Дон Лујпе беарнски освојио је срце Доне Лауре, а Дон Гастон, гроф фоаски додворио се Дони Фениси. Лукави Перин, у споразуму е првим паром, удеси као да Цезар узима Лауру, и кад види, да је очајна љубомора овладала Дијаном, свршује се шала тиме, што Цезар пада на колена, пред звљубљену Дијану и откривајући јој пелу безпослену сплетку проси у присуству опајој њезину руку. Четири венчана пара и сва четири до ушију заљубљена: није ли то доста да се задовоље и најсмелији захтеви публикео! А тшаљивчина Перин још на самом крају прашта се с нама у шали, претварајући се као да он узима своју Флорету само по невољи, да не би она сама остала неудата. Он имађаше у љубави прву реч и за то га је писац наградио давши му у делу последњу, која нас весели и познто се спусти завеса. (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта. ,