Позориште

Са

Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари ве соко виви чаром обузет, (сета воко у опвени голубичиној,

Дуго није побру вид/о, дуго није бој, Дуго није, једва, једва даде им се срест. Ал му побра не познаде побратимску свест“ ! Перје му је сагорело, што ће незнаник»

А голупче бетат стаде, не познаје лиБ, Перје му је сагорело милујући плам, Милујући у три душе оста соко сам!

Максим.

Сирома соко, баш ми га је жао!

Шта мислиш, нево, ко је томе крив» Анђелија,

Голубица је свему крива том

Испод перја што није познала

Незаташен остатак мидости.

Непреличену љубав, (Милошу) Је ли, војно мојг

Максим (за себе.) Голубица је крива Боже чуј! Кривица л знаде тако зборити > Из очију толика невиност, Смејутав тај на устма сијати Што криве себег 0, емејутак тај! Милош, Голубица је била невина, Ја мислим свему побратим је крив; Што занемари соко побрата Уз драгу своју. замерит му је, АЈ кад је допто кад се покајао, Вадужио је побру двоструко ! Максим (за себе.)

дар тако збори, што на невери

Од лобратима оте невесту 2

Не беше ли зар отимање тог

У сликарници она мука сва

Варукави зар беше само глум>

Тек побратинства мога искутај >

Ја не знам шта је, не знам шта ми би:

Тев неста снаге; (Седајући на столицу Надану) Старте, престани!

10

Надан. Да престанем > — Јапочињем баш сад! (Баци гусле, скине са себе гусларски вид и ступи на среду!). Латини, браћо, Дужде, сватови, Оеветите се, преварени ете! (Пружи руку на Ивана који вади мач). И варалад је Иво (прободе Надана). Варалац ви ти! Надан. Помоз'те ! Звер ! Ал ништа, ништа, радо ја вад мрем, Јер Иво уби, уби себе сам Латини — Дужде— Милош — Мак — вим — ох! (Издане). Иво. Опрости. Дужде, свати простите, Сватовске руже чисти порубав, Што мораде окаљат данаске Поганска крв; ал не пазите то! 1оо летењ вина да је изасут На невестин екупоцен бели екут, Извол'те. хајдмо, полигнимо се, За женске очи поглед није тај! (Нуди свате на поље). Излаз"те, на галије ћемо! Предњачи, Дужде, води сватове! (Дужде се дигне, Шво за њим, и други оду осим Максима). Максим (сам). Па тај зар телал врпцу да је мом» Мој претеча, мој друг, мој кажипут > Па ако је, за то је мртав сад, И шњим не мртав онај буде враг Друговал шњим у мени што је хтео! Ох, врам те био. срам те, Максиме! Ал за што врамо Та срам је погин'о; Јест погин'о: од мене отпаде, Ко е дрва судбе увео, труо, лист, Препорођен сад одох јами чист, Зачетав нов на плодном дрву том Очекујућ ил росу или гром, (Оле.) ( (Завеса пада.) (Наставиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Граничари“) од Ј. Фрајденрајха представљани су У недељу 31. декембра. До сад нас је овај комад, удешен за наше глумиште, занимао као слика нарави, обичаја п живота народног, а од како се крајина развојничава, придружује му се још и историјски иитерес. 6 тога ће се овај комад одржати у реперторији; само би му ваљало набавити изворну музику. Представа је у целини била

“добра, а у гдекојим појединостима и одлична. Особито _ шризнање заслужују Маринковићка, Марковић, Суботић,

Рашић и Лукић. Марииковићка, (Маца) је од лане прешла на поље „валонских госпођа,“ и ту је напредовала више, нето што опажа и што је готов признати један део наше публике; то је јака страна њезина; ту је управо изврена, али ни оваке се улоге нису од ње отеле, и ми смо јој захвални на одмереној игри њезиној, а нарочито што нас је поштедела са сувишним, преразнеженим плачем. Марковић (Андрија) је показао тога вечера, да би био „виђен у дружини,“ кад би му гласу и ставу одговарао труд и марљивост. Нека се у томе угледа на Рашића