Позориште

1 | саллљ~е У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 9. ЈАНУАРА 1873. ===

=4 ГОДИНА 1, + БРОЈ 5, и . Рад“

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ.

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — (СтоЈИ ЗА нови бАД 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГДАСЕ у НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА жиг СВАКИ ПУТ.

МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ,

Трагедија у 5 чинова, с певањем. написао др. Лаза Костић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића.

(Наставак.)

Милош. ПИ ме загрљају твом,

Ми ) ачувати ме — сачувај ме Бог! И још једаред, не дам, те не дам: Ат баш ти хвала (об дође бат! Нев знаде шта је мене покљањат, Одрицати се врца, лика мог! Максим. Хајдемо, Ђорђе, да их не гледам, Ал Богу душу, Богу душу дај! (Прободе Милоша.) Не могу већ поднети света тог! Мртваца мрзим, живе презирем, Шат још и мени лепши сване дан, Још боље тако, боље тако још! Дас ума снесе црни овај сан! (Оде с дуждевићем), Тек побратиму хтедох да је дам, Ал дође побрат, узеде је сам! Још боље тако, боље тако још!

(Максим истргне једном момку мач из руке, пробије коло и тргне Анђелију од Милоша; Дуждевић прихвати сестру).

Милош (посрбући)

(Док Анђедија говори Максим баци мач, клекне уз Мидош и нагне се над њинл).

Иво.

Максим. У - е Шта» Побратиму 9 Још та спомињеш» Не дај, нб дај зауставито је: У смртни чав помела му се свест, Ал. НОРА О ТИЕОРОВНОРН ВР ИВО Иж на дно срца погоди зар нож, Нек иде сад, јер шњоме ресе Те кајућа се вера потоња Таштина моја; стари понов мој! У издајничкој крви провапа, Не жести се, не тужи, Мавсиме, Те потоњ иште братски опроштај Шат и ми лешпи угледамо дан, У исповести греха паклена · Ти с српеку, снајку српску ја,

лЕ фрпкињица, сена

Изнемогли му дрмајући ум» Бар сеци е нам ср 7 Меј

Ио азгонит јаде црног ово ! Зар тако Је г обезумниче за0 2 (Диже Максима; чује се пуцање и звека оружја , војводе поЗар Ра натраг пио одлазе са ступишта који на дево, који на десно. Поред МаИг неси му је вар А . кесима и Милоша остаје сам Иво.)

Максим, Максим. Повлонио 2 Повлонио 2 — Па шта» Пе! Слушај! Слушај! Дише — дише још!

Не умири! Не умири! 0х, стој!

Анђелија (отргне се од брата). Обаври се једаред само још

Па шта» Још питаш одпадниче дрнг Над понором што света дели два; Па штад Још пита вучији ти бес2 Не велим да ми милост дарујеш, Та анђела ви, враже, убио, Већ очи тек отвори, очи те, Свог анђела, та хранитеља свог, Да у пунини вере њихове

У часу, кад највећма беше твој, | ПШунини светлој побратима два, Ни оцу твом кад не хте да ме да, | Дубљину видим своје невере!

Већ теби само, само теби, да, | Још једну милост вамо; само ту!

сав ДИЈА