Позориште

ПР

Тошица. То није никад био мој обичај, а сада

најмање, кад ме ваше пријатно друштво очекује,

Малчика. То ве зове учтив одговор | Али шта држите руке на леђима» |

Тошица. Не знам, да ли ће бити по вољи... То је маленковт, ал иод свега срца...

Малчика. Брзо, немојте ме мучити!

Тошица. Мучити 2 Каква красна реч! дар би ја био тако срећан, да вав мучим!

Малчика. Ви сте у томе увек срећан!

Тошица. Како сте добри!.. Но сада већ не ћу дуже да вав мучим ... Ево шта је! (Покаже пукет.)

Малчика. Ви сте били и остајете најгалантнији младић нашега доба!

Тошица. Јел могуће, госпођицег.. Онда допустите, да вам ову киту цвећа посветим, (дајејој цвеће, али га испусти пре него што гаје Мадчика примила.)

Малчика (смеје се) Ха, ха, ха! (Тошица и Штанцика сагну се заједно, да подигну цвеће, сударе се и падну обоје.)

Штанцика. Али, тосподине, ви сте врло невешти !

Тошица. Молим, ја нисам крив, ви сте мене турнули!

Штанцика. Опровтићете, ви сте мене!

Тошица. Молим лепо, ви сте мене!

Малчика. Добро, добро, али ко ће моје цвеће дићи 2

ЧЕТВРТА ПОЈАВА,

Бранко и пређашњи, Бранко (који је међутим стојао на вратима, претрчи и и подигне цвеће.) Ја Њу бити тако слободан, Малчика. Вгауо, говподине Бранко, то ве зове вештина ! (Пружи му руку.) Бранко. Само ерећа, госпођице ! (Осталина) Клањам вам ве, господо !

Малчика. Драго ми је, господине, да сте одржали реч, те сте дошли!

Бранко. Зар се може не доћи на позив тако љубазне домаћице, као што сте ви, госпођице 2 Заиста не, јер то би била велика неблагодарност. (Обзире се. — За себе.) Не видим нигде Савете»

Малчика. Ви као да нешто тражите»

Бранко. То не! — Гледао вам само где би могао штап и шешир оставити. Али ено за њих ћошка! (Остави штап и шешир.)

Штанцика, (Мадчикитихо) Ја му не верујем, он тражи нешто друго.

Малчика (исто тако) И тог

Штанцика (исто тако) Госпођицу Савету,

Малчика_ (исто тако) Мислите 2

Штанцика (исто тако) Сигуран сам!

Малчика (исто тако) Видићемо !

(Наставиће се.)

ова СУ Ср а

ШТА ЈЕ „МАНИРА“ У УМЕТНОСТИ, ОСОБИТО У ГЛУМАЧКОЈ,

(Наставак)

У глумачкој уметности заузима мани- | ра врло велики обим, за то ћемо гледати, да тај обим што већма вузимо; јер ће само тако моћи у пуној величини и вјајности сијати песничко уметничко дело. У глумачкој уметности главна је задаћа свакога приказивача, да се са свим претопи у карактер, што га приказује, да буде прави преставник карактера, како га јепесник замислио и створио, идага по пвеничкој замисли без икаквих допуна гледаоцима приказује. Ми не ћемо дакле нивада и никако да будемо потсећени на индивидуалну особу приказивачеву, него хоћемо вамо карактер да гледамо, што та има да приказује. На против, ако се у том стварачком чину ма и најмања црта појави особене и случајне личности приказивачеве, то онда већ започиње царство манира. Ма-

не

нира дакле тако рећи дели и разликује приказивача од карактера кога приказује, почем у карактеру прта прте, које нису сродне природи и особености карактера,

Царство манира врло је пространо у глумачкој „уметности.“ Она се појављује у најразноврснијим формама: у пластици, у кретању као год и у гласу. И најженијални уметник узалуд ће у својим студијама пазити и избегавати еве оно, што није потребно за привазивање карактера, што би гледаоца потсећало на његову личност. Држање, покрет главе или руке може маниром постати, чим задобије стереотипан карактер, те не стоји у свези и сагласности са карактером, што бе приказује, већ припада само глумчевој случајној индивидуалности. Најшири обим манире појавиће се на сваки начин у гласу. Она свуд онде влада

—