Позориште

Мр

59 ~

вео та Гига Гершић за то, што је био кадар да и |

једно и друго распозна у њему. Желели бисмо да сви

наши преводиоци тако разборито бирају. као наш брат „Тита“, па би се уверили, да наша, публика уме да награди своју усладу 6 искреним признањем. Таква. дела,

да како, ишту и јаку глумачку снагу, али за њих сен

машта радо изврена снага прикавивачка, зато, што зна да је у улози створено пространо пољеза индивидуалну вештачку репродукцију. Кад је наш Телечки проучио то вредно позоришно делце, он је за љубав камуфлеове улота — а ваљда малом за љубав ожеднелих рецензената озлравно за једно вече да нам даде осетити, колика, је моћ вештине глумачке, кад се види на своме земљишту.

Вредно је, да се позвабавимо мало с овим деоцем за

то, што смо уверени, да Ће за дуго још занимати нашу |

публику по свима српским крајевима.

Пред нама, је, кад се дигне завеса, господско предсобље. |

(туга дрема на Фотељу, као криво му је, што је. —_слу- 4

та, па мора да чека на госпоштину, која је у сред ноћи јотт на игранци. па одлази да се мало одмори. Тек што

је изашао. завири у собу КамуФле и видећи да је. празна утрчи као да хоће ту да се прикрије. Тако и је- | сте. Камуфле је тако страшив, да, се боји мод кројача, |

дакле од сталежа, који је већ по себи на гласу са недостатка оне врлине, што се зове јунаштво. Спромах младић, био је — прича пам — приватан чиновник. па сад · „фапира“; он хтеде, као и други срећнији људи, мало да са позабави на игранци. али ту, на несрећу, наиђе на свота кројача, коме се давно већ уклања с пута. Он хтеде и сад то да учини. али узалуд: његов гонитељ јури та узастопце по дворани, у ходнику, на улицу — — нема спасења! Јадан Камуфле у највећем страху јурне у једне

карупе. које стајаху крај неке господеске куће. Кочијаш |

је дремао, пе кад чује ла лупише врата, он помисли, бунован од сна, да је госпоштина, па јури кући. Капија се клопку. Док нам је испричао своју невољу и пошао да

разгледи пусте дворе што се преобратише зањ у тамни- |

ту. долази власник куће барон Вилдељ кући са својом баронипом; обоје љутити што их екипажа није дочекала, те морађаху у простом Фијакру да се врате кући. Барон хоће да се врати у друштво, ваљда да разгали своју злу воу; бароница мало ревнује; барон опет мисли, да је за њу било обожатеља на балу, па се још више љути, кад види да му жена из освете ваљда то не пориче озбиљно — пред нама је мала „сцена“ аристократскот мириса, и кад се баронски глумац те сцене срдито удали, смиштља баронска глумица, како ће ревнивошћу мало боље да га заузда. За ту намеру пада јој Камусле у сред ноћи као с неба, и кад се устрашена бароница увери, да то није „лопов“, него безазлен човек, кад чује. како је дошао у кућу, она га бира за трећег глумца у тој шаљивој игри домаћој. КамуФле постаје надзорником добара, баронских и бароница га позивље да узме с њоме у друштву „шољу теја“, јер зна даје у другој соби барон, који ће чути њихов разговор. Лукава жена разговара се се безазленим младићем у ономе тону, у ком се ваљда вечерас разговарала у салону с руским дипломатом, на,

отвори и затвори; Камуфле хтео не хтео . мора у |

кога је барон мало ревнив. Ситуација је чисто хумористична: Камуфле истина мисли, да је бароница мало „ћушнута“ кад га држи за грофа руског, који се тукао по „Кавказу,“ али он из предусретљивости улази у ту шалу, а публика се смеје, почем је већ размрсила занлет. Кад је бароница мивлила, да је већ доста била нежна, са својим новим надзорником, она одлави. аза мало стоји Камуфле пред јаросним супругом. Но гле чуда, овај стра" шивац, који је бегао од кројача, заузимље мушко држање према француском дтелу, јер га држи за „бившег надзорника добара,“ па налази, да је посве природно, да се човек љути, кад та терају из куће. Ово неспоравумљење, изведено у Фином облику, бива за публику свето смешније, што је озбиљнија ситуација двају „конкурената“ и кад се већ сита насмејала, писац у рукавицама уводи у нову ситуацију. Камуфле, који је тако срећан или несрећан да га барон држи за руског грофа, не ће да се бије с мачевима, он би пре дао исвојеново звање — идеал свију звања — надзорништво баронских добара, Ха, ха! —

смеје се барон у својој љутини, јер види, како га је жена |

изиграла. Он хоће да се свети, па се удружује са КамуФлеом, да се привидно бију у врту, па да застраши своју жену. Али Камусле се боји и од привидног — боја; он воли сам да звекеће са сабљама у мрачном парку, док барон из своје собе гледа своју до крајности устрашену жену, како пада у господеку несвестицу, која обично за мало пролази, те се пела шала, сврши тиме, да шољу теја место КамуФлеа попије барон са својом женом. Писац је и у својој шали скроз демократ, јер кад на. крају бароница, да би умирила свога мужа, заповеда своме новом надзорнику, да „сервира“ чај за госпоштину, овај понавља исту заповест — слуви, и то је у целоме делу највеће јунаштво камуфлеово,

Мало је у нашем репертоару позоришних дела, које Ће и занимати и насладити публикине захтеве па и одмерене, као што је „Шоља теја“. Замисао показује човека мислиоца, заплет драмског вештака, а говор познаваоца дубине човечија, срца. КамуФле је скроз оригиналан карактер, какви се ретко виђају у друштву; он је ђолћотте у најлепшем издању, он је као оно благ пролетан дан, кад сунце светли кроз танке облаке. И камуфлеов је дух застрт тако благим облацима. Али ипак прозире тако јасно, да сене сме ни помишљати на блесавот, и у томе видимо ми оригиналност тога карактера. Кад узмемо да је камуфлеова нарав диаметрално противположена нарави телечковој, па додамо да је Телечки извео Камуфлеа у природној боји његовој, то ћемо схватити колико је у тој улозивештак умео да влада својом индивидиалношћу. Шублика је то ехватила, јер на крају представе једногласно је трипут изазвала Телечког, носиоца главне улоге.

Не можемо том приликом прећутати, даје г-ђа Маринковићка својом игром у оном моменту, где се устрашено Елони од КамуФлеа, држећи га за лопова, створила с Телечким једну траги-комичну групу, С којом би се глумци и на много бољим позорницама него што је наша могли поносити. М.

Издаје управа српског народног позоришта.