Позориште

|

Песме се те деде на јуначке и женске. Јуначке су песме дуже, те се прате гуслама, а имају увек исти размер. У женским песмама истиче се певање и начин, паим се зато и мења размер. Љубавне су песме већином пуне шале и невиности, одарене снагом најједноставнијег израза, Како су поникле на граници између истока и запада, имају у себи све врлине источне и западне лирике, Мисли се казују већином сликама, више него у песништву осталих народа у Бвропи, па ипак нема титу ни трага надутости и превеликој раздражљивости као у арапском и первијском песништву, Њихов угодан мирис не омам-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Да се мењамо“), шаљива игра у једној радњи, од |

Фурнијера и Мајера, превео Ј. Ђорђевић, приказана је првипут у четвртак 22 марта.

Кад нам већ прилике недопуштају гледати чешће на нашој позорници нове веће драматске производе, морамо се да како задовољити с мањима, а задовољавамо се радо, кад опазимо у делу здраву замисао и тенденцију саобразну начелима данашњега времена. Да у делцу, о коме хоћемо коју да рекнемо,има и једнога идругога, јемчи нам име знаоца позоришне уметности, којије ово дело превео.

Хумористично постоље овога делца сачињава она «6 |

пепхолошког гледишта не довољно разјашњена жудња премладих лица, да се заљубе у несразмерно старије о-

собе, п обратно, жудња, која се у оба спола појављујен |

која све то смешнији утисак прави, што је дифсеренција века већа, ваљда за то, што п љубав расте с том диФеренцијом. Као што ве премладо женско лако склонида се уда за „остарот“ младожењу, тако исто је и премладо мушко готово да понуди своју руку каквој увелој лепотици. Кад је чежња за страним сполом у постанку, млађана идеалност црта предмете страног епола веома ласкавом бојом, јер голема жудња за тим сполом претрпава

реалан поглед на сам предмет. Ко не може а да нељуби, |

тај слабо разбира кога ће љубити; а никоме нијетолико стало до љубави, као премладим лицима оба спола, па како ве голема старост у нечем подудара с првим млађаним добом, то се и у њојзи опажа иста појава.

Писац је ову појаву изнео на позорницу да нам покаже њезину смешњу страну, а уједно данас увери, како је нестална, наклоност међу особама разнога доба, јамачно у тој намери, да гледаоца одврати од неприлика, што наступају иза оваке наклоности, ако су лица везана браком.

Млади Павле Дервиљ готов је да узме руку остаре удовице Клементине Валрејеве, а његов поочим Данглар, човек „зрео“ и презрео заљубио се у Лизу, ћерку исте удовице, и мисли озбиљно, да је узме за жену. Лиза тек што је изишла из института, и наравно да сад жедни за оним, што јој је тамо тако строго забрањено —

153

ге

љује. Мирис им је мирис ружин. Њихова суштина са свим је европска, и само финоћом и богатством у спајању, јаснијим гласом присподоба опомињу те, као и песништво шпањолеко, наистов.

Па ако баш кои нема никаква осећаја за лепоту иједноставност наших народних песама, то ипадЕ не ће бар моћи одрећи своје хвале чистоти и благозвучности нашега језика, који је за певање са свим прикладан, На милом нашем језику сачу-

ване су те дивне песме и приче, па се тако чини,

као да нам је милостиви Бог хтео многу осеудицу

у нашој књижевности накнадити кућним благо| словом нашег народног песништва,

за страним сполом и даслучајно не сусретне Павла у кући њезине матере, она би „као боса у бару“ постала, госпођа Дангларовица, просто за то што је Данглар мушко. Да је писац после свршеног чина удео ту породицу, да је изнесе на глумиште, он би морао писати породичну трагедију, у којој би се посинак и помајка прерушили у љубавне јунаке соблигатним мачем иотровом, у изгледу да се „тамо горе“ састану, али на срећу се писац пожурио да промеша лица и назоре, па кад се матори ђувегија увери, да ће с мајком имати мање кубуре него с ћерком, а млади Петар, да је ћерка одиста, лешша и згоднија од матере, а женена то не знадоше шта | да примете (велика је заслуга пишчева што је то могао | да постигне!) — завршише три речце „да се мењамо“ целу ствар у најлешшој шали.

Овим шаљиве по себи замисли има у делу више хумористичких момената, међу којима леп је онај, у коме посинак као очух девојчин 1п зре, даје благослов своме поочиму, као зету своме такође та зре.

Шриказано беше ово делце доста укусно. Маринковићка је умешно знала поентирати остару кокету са притајеном жудњом за младим мужем. — Л. Маринковићева знала је вешто да изведе „размажену јединицу“ из „института“, а што јој најивна 'љубав беше нешто бледа, то балш сведочи добру дисциплину инетитутеку, која јој јамачно не дозвољаваше, да се увежба у томе. Зорић је свакад добар „Дон Клето“ па било да се жени из жудње „да се одмори“ или да постане „саветником“. Станчићу бисмо световали да према добу своје улоге потенцује своју (наравно идеалну) љубав. Б. Хапшћевој за сада велимо : напред !

Други комад истога вечера беше: „Гушчебуковачто“. Нама је то дело већ познато, те емо о њему рећи само толико, да је приказано многобоље него први пут. Нама је драго кад опазимо, као ово вече на Недељковићу , да се наши глумци обзиру на примедбе у редензијама. Његовом игром комад је много добио у овој другој представи. Сајевић и Сајевићка показаше у тој представи такође пластичнију игру него пре. —4—.

Издаје управа српског народног позоришта.