Позориште
мллл~ У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 22. МАРТА 1873, ===>
Ри
је)
12 оу Бр МЏ 25 6 5“ | УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА, — ОТОЗИ ЗА НОВИ САД 40, А НА ОТРАНУ 60 пов. МЕбЕЧНО.— ВА ФОГЛАСЕ
НАПЛАЋУЈЕ СЕ од ЈЕДНЕ ВРОТЕ 3 нов. И 30. ЗА жиг ОВАКИ ПУ:.
ЉУЂАВ НИЈЕ ШАЛА,
Шаљива игра у | радњи, по туђој мисли од А. Хаџића. (Наставак.)
Златко (у расејаности зграбн чашу, испије што је у) њој било и посрћући оде до столице што је уз прозор. Тако је, Милице! Овршено је!
Милица, Ми смо сада Фердинанд и Лујза!
Златко. Да, да! Само нам још лимунада фали. (Куцање на вратима, Ето ти беде! Ја вам у брвини заборавио врата завључати! Тако ти је то! Не можеш, брате, ни умрети на миру!
НОЈ А ВЈА ТЕРРНА КЕ ОИ, ита писмоноша и пређашњи.
Мита (узазећи.) Дакле ипак сте код ву! Хтео сам већ да одем, али кад сам видео кључ у вратима, одмах сам помислио: господин Златко бигурно ради на каком важном послу, па те, Мито, не чује, него уђи ти вамо, Мито, рекох ја себи — а он тинеће замерити! (Опази Милицу и празну флашу и чашу на столу.) Охо, та ви имате и лепа друштва! Ви како ми се чини и благујете! Сигурно кака клијенткиња! Опростите, што сам вав узнемирио, али, знате, дужност пре свега! (Пружа му писмо Изволите, јелно писмо неплаћено. Добијам десет новчића. Препоручујем се, клањам вам се, слуга сам понизан! Сретно да бог да! (Одлази.)
Златко (тужно, Каква те срећа нашла кад се отров пије! (Окрене се према Милици) Милице, живиш ли још»
Милица (слабим гласом) Већ видим како ми се отварају рајска врата!
Златко. А видиш ли, Бога ти, и сав фине тра с рајсвим кључевима у руци2
Милица. Мани св шале!
"Златко. Шраво велиш! Боље ће бити да натегнем друге жице! Чекај само!
Изданула девојка, Издануо и ја, Издисаји моји њен, Један другог вија! Но; како ти се допада» Је ли да је дивно! Милица, 0х, ала је то слатко, кад се умире из љубави! Златко (кисело.) Наопако слатко!
Милица. Збогом Златко, мој голубе бели! 360гом Златко, и срце и душо моја! —
Златко. Збогом срећо моја! Али пре него што одемо у онај непознати евет, од куда се још ниво није вратио, на прагу тога света, у овом свечаном тренутку питам те ја, Милице, да ми кажеш исерено, да ли вам ја твоја прва, твоја права љубав» Реци истинј! Немој да огретиш душу!
Милица. да што ме баш сада питаш за то! Боље би било по тебе да ти на то не морам ништа одговорити!
Златко (у комичном очајању.) Боже драги, шта ћу вада чути, Говори, Милице, ја то желиму — повледњи пут у своме животу !
Милица. Е, кад жедиш, а оно чуј! На једно по године дана пре него што сам тебе упозна-= ла, допао ми се био лаћман Сокић од Корони-= наца. Он је био угледан момак, добар играч, весељав, знао свлепо удварати, па ме је тако мало занео. Срећом што ву га преместили у Темашвар, те га мало по мало заборавим. У томе ми се стаде тивве више и више приближавати, и ја се тек онда уверим, да ја само тебе могу волети истинито и да ми на овоме свету нема живота бев твоје љубави!
(Наставиће се.)