Позориште

им

О сМмЕШНОМЕ,

(Наставак.)

По свему овоме видимо дакле, дау нашем народу има много комичне снаге, да има у њета шале у евима вретама и облицима. Шала се та развија једнаком једрином и снагом, једнаком живошћу и правилношћу естетичнога 0сеЋања, 2 оном бујношћу и обиљем, како се једва налазило у најизображенијих народа старога и новога света. Само би још ваљало, да се по народу покупи ева грађа за ту шалу народну. Ато би су могли учинити понајбоље они, који сматрају живот народни на самим изворима његовим, У томе послу изпредњачио је наш ВуЕ Стефановић Караџић, који је изнео на видиЕи на велико чудо свему свету богату збирку народних песама, приповедака, пословица и речи, дн сам није мотао више учинити, а има на том пољу доста посла и за оне, који пођу његовим трагом, Кад би се у њега угледали и други у нас, па кад не би презали ни од каквих запрега, већ да верно бележе и скупљају свешто се тиче шале народне: то би за мало уз оне споменике узвишене озбиљности стојали и други, тако истодични шаровити споменици комике народне, У томе је погледу у новије време много учинио стари помагач вуков Вук Врчевић, који је скупио краткеи шаљиве приповетке, и то све по избор. Вредност тих приповедака оценио је (Ст. Новаковић у предговору за ту књигу овим речима: „Та његова (Врчевићева) збирка даје управо силну грађу за изучење шале, хумористике и тепшшњег познаничког и породичног круга живота народног, Вешта рука наћи ће на много места дубок поглед, оштро разумевање живота и крепву народну филозофију“ И доиста поједине тих приповечица тако су изврсне, да се код њих подуже времена с најозбиљнијим размишљањем мора зауставити сваки читалац, не знајући чему да се већма диви, дали чистотин уметничкој лепоти језика, бујној машти, живом цртању, живим бојама, или Филозофичној дубљиви мисли, Али што је учинио Врчевић, то је само закопина на том руднику и соли и злата, Колико обиље те врсте лежи још у народу може се видети и по речима врчевићевим: „Приче ове и досетке, задиркивања и шале ваздашњи

су пратиоци животу нашега народа, Живљи људи ву право врело тавих народних умотворина, врело које никада не превише. Требало би, да човек проведе цели свој век, сакупљајући ове приповетке, па кад би умрђо, опет би остало другоме други век да палеткује“, Ето дакле прилике лепој привреди за напредак народне књижевноети, особито онима, који као свећеници, учитељи, чиновници или по ком другом послу живе у свавидашњем непосредном дотицају с народом, па ву им тако приступне његовезабаве: мобе, преда, вела, коло идруге прилике, на којима наш народ пушта своме срцу на вољу, те се слободно и неусиљено јавља досетљивост народна. Људи, који долазе међу народ, не би никада смели бити без књиге бележнице, у којој би ваљало одмах све записати што чују. Нека не рекненико: до-

"епећемо; имамо кад; кад смо ето могли приме.

тити, како оно, што је у нашега народа изврено, значајно и индивидиално, све то више нестаје испред утицаја туђе образованости, 0е0бито е крајева, камо тај утицај највећма допире. А ко би знао докле је и оним неколиким острвима чистога народнога живота суђено да 0стану заштићени од силних валова, тога утицаја! И за то је прека потреба, да вена све стране изворни појави духа народног отимају од пропасти и да се за књижевност народну селоне као иепрец потопа у кавав нојев ковчег. Према тој потреби желели бисмо, да се овај глави опомена чује и уважи особито у оним нашим крајевима, у којима су се до сада одржала чиста и непомућена врела живота народнот, у пркос политичном прогањању и непријатељсовим нападајима, који ву управљени на уништење наших народних особина, "

(купљање тих шаљивих народних умотворина од преке су потребе особито нашим народним писцима, 6 тога, да би могли на том градиву учити значај народне шале, па дату науку после практично употребе за више књижевне цели, Код нас се, хвала буди богу, од ово малотодина препорођаја народне књижевности учинило у мнотим струкама где што, са чега не ћемо бити постидни пред другим светом, Али уз озбиљну