Позориште

ИМА

139

радњу у различитим струкама песништва не видиме мнего шаљивих производа, а овамо цела божија природа, и цео живот у њој приказује

озбилну и шаљиву страну, те се чини да по том закону и свака књижевна радња мора имати та два липа, Та и само вунце има сена,

(Свршиће се,)

ОЈ

г дата

СО»

ту БРаУ ЈАТ

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Сплетка и љубав,) грађанска жалосна игра у 5 чинова, од Ф. Шилера, превео Ј. ђорђевић, прикавана јена нашој позорници 17 марта.

Мало има позоришних дела у светској књижевности, што ишту толико разноликост глумачког особља, што су кадре занимати толико струка приказивачке вештине, као што је ова шилерова „грађанска“ трагедија. Млада, девојка — љубавница (Лујза), зрела, свесна, поносна жена љубавница. (Милдфордова), јунак— љубавник (Фердинанд), кукавица надри-љубавник (Калб), овејан сплеткаш- вликовац (Бурм), отап-државник (шрезидент Валтер), нежни

отап-грађанин (Милер), — свака од отих особа оличава |

по једну струку глумачке уметности п за сваку ту струку |

треба добро позориште да има бар по једног доброг приказивача. (ве се те особа деле на две групе: на љубавну и сплеткашку. У љубавну иде Фердинанд (Недељковић), Лујза (Сајевићка) и Милфордова (Маринковићка); остали чине сплеткашку групу. Милер (Лукић)

и његова жена, (Ј. Поповићева) стоје у среди. Недељ-.

ковић је у нас редован Фердинанд, те је досад имао прилике усавршити се у тој улози, која је једна од најтежих љубавничких улога, у толико тежа, што.се глумац мора потрудити, да попуни неку малу празнину, неки скок у песниковој мотивацији његовог поступка са Калбом. Недељковић је све учинио, да савлада свој тешки задатак. Надамо се, да ће му тон боље поћи за руком, кад још већма пренесе карактерни аеценат ва племићке поношљивости и неприступности на љубавнички занос и прегор. Као што је Фердинанд, исто је тако и Лујза огледни камен добре глумице љубавнице. Сајевићка је вешто препливала реку свога задатка пресекавши матицу у појавн са Вурмом. — Маринковићка је у Милфордовој показала леп напредак, чисто бисмо рекли, данас је пријетно изненадила. — У еплеткашкој групи истакао се Суботић у појави са Лујзвом, поделив шњоме запету пажњу публике. — Зорићев президент нам је познат; умерена, ал брижљива и довољна израда. Рашић је као створен за Калба, само нам се чини, да му је мало сметао шаптало; ипак је његова урођена комика, учинила своје. — Лукић намиу Милеру изађе као вредна, и напредна млада снага, која оправдава оваку замашну поверу, као што је Милер. — Ј. Поповићева одиграла је Милерку карактеристично. —8д—

ПРОЗВ ОРИЋ,

% (Народно позориште у Загребу.) 23. марта приказана је у корист глумца Т. Јовановића „Оплетка и љубав.“ „Овај драматички плод“, вели „Улепас“, „заслужује свакако, да буде уврштен у стални репертоар нашега,

| | | |

позоришта. Што није оддуже времена приказан био, није комад крив, већ стари ужасни превод, пун страховитих погрешака, израђен од некога глумца, невешта и хрватском и немачком језику. Пређашња артистичка управа, мислила, је, да би повреда била против успомене елавнога, Шилера, да му се „Оплетка и љубав“ и даље прикаже у тако кукавном преводу. (О тога је садањи драматург Ј. Евђеније Томић већ онда позван био, да приреди достојнији превод, па тако у том новом лику видевмо „Оплетку и љубав.“ Позоришна управа мораће на исти начин дати с нова превести некоје класичке драме, као што су: „Фијеско,“ „Марија Стјуартова,“ „Виљем Тел, од Шилера, (преводи Спире Деметровића), „Емилија Галотијева,“ од Лесинга (превод Љубице Марикове), „Веселе жене уиндсорске“, од Шекспира (превод Опире Деметровића) ит. д. (ве се то мора на ново превести, јер стари преводи које што се не могу употребити према данашњем напретку језика, које што не би остало од старога превода ништа, кад би се поправадо као што треба. Приказање „Оплетке и љубави“ занимало нас је тим већма, што су улоге дошле већином у руке страних особа. Пре неколико година, појавила се у тој трагедији први пут на нашем поворишту Марија Јеленска, овај пут приказивала је Лујзу М.Ружићка; Фердинанда је онда представљао Брани, сада Јовановић. Упоредимо ли тадашњу представу са садањом, то морамо рећи, даје последња свакако у опште боља била, али да је у неким призорима ипак заостала далеко иза некадашње.

Фердинанда је приказао Јовановић. Јовановић је први

савршени Фердинанд, што гана хрватском позоришту виде- .

смо. Жива гледасмо пред собом племенита, ватрена младића, који се, распаљен љубављу, дигао да сруши све криве друштвене предрасуде, целоглухо ропство свога мрачнога века, те борећи се поштењем и духом против злобе и варке заглави. Мајсторски је извео Јовановић први дијалог сотцем, велики призор с председником у милеровој кући и састанак с леди — МилФордовом. Из „Љубави и сплетке“ разабрасмо, да је Јовановић у грађанској трагедији сретнији него у стиховној драми. Опћинство га је поздравило с почетка и при крају представе живахним плеском,

а свако ће радо признати, да је суд опћинства праведан био.

Представа је трајала до једанаест сахата. То је сувише, сувише за наше опћинество, које није викло толико времена седити у позоришту, те се тим начином одбија од драме, сувише за глумце, јер не могу свладати толиког реторичког градива. Требало је брисати не целе призоре, већ прекратити поједине говоре, што је код шилерове обилате дикције лако могуће. Шилерови комади не приказују се никад потпуно. Само их је краљ баварски дао представљати пре неколико година без скраћивања, што се по свима новинама спомињало као позоришни „шасит“. Дакле брисати!“

Издаје управа српског народног позоришта.