Позориште

на дан градива за комедијуг Колико ли је пута сваки од нас у свом животу помислио и рекао: Ова особа, овај догађај, ох, како би то згодан предмет био за шаљиву игру! — Уза све то обиље спољашњих извора има још један, а

свим добар, а мало их је који се никако не би

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Париска сиротиња“) приказана је у недељу 18 марта, али не као обично у 7 раздела, него у 6; други чин беше са свим изостављен, те тако представа није трајала ни пуна три часа. У овој париској драми од ефекта главно је, да се изнесу на углед контрасти између господске сиротиње, која је истина туђом кривицом пала у невољу, али која се не прихвата рада, већ са лажног стида хоће етубоком да пропадне; између сиротиње друге врсте, која је весела радећи и — између грабљивих, охолих, немилостивих, па најпосле посрамљених богаташа. ( тога нам није жао, што неке сцене не видесмо и с лица и с наличја.

Од женских беху изврсне Маринковићка и Маринковићева (Бернијерева и Антоанета) као обично у таким улогама; тако исто Регина и Клодета (Ј. Поповићева ил. Хаџићева) свака у својој врсти. Размажену, ћудљиву, охолу Алиду приказала је г-ђипа Станишићева, (која тога вечера тек други пут изађе на позорницу) са више свести о личности коју представља, него што могоемо очекивати, По тој другој појави на глумионици отвора се т-ђици

лепа, перспектива у њезину глумачку будућност. — од мушких Плантроз (Сбајевић) у главноме беше добар; али пијаност и моментана трезвеност, у спени пред што ће га затворити, биле су слабо обележене; тако исто беспосличарски рахатлук, у претпоследњем чину, није довољно искочио. Одликоваху се Суботић као Вилбрун. Рашић као Бито и Недељковић као Рокфељ. Лукић (1. Берније) за своју ревност и марљивост заслужује сваку хвалу; он се већ толико развио, да му сад уметнички ваља тражити праву меру у гдекојим моментима, а одучавати се од онога паРалелизма чланова у говору, чему се јамачно привикао

У трагедијама на стихове, Најбољи су лек одтога — конверсационе игре, Б.

п Род. 6 Бе бара.

“ (Хрватска матица.) У недељу 28. марта имала је „Матица илирска“ главну скупштину, на којој се расправљало, како би се иста према напретку и потребама хрватскога народа на ново могла уредити. Одбор, коме је

то је дух пееников, који ће својом свилом етво- | рити шаљиву игру. Још једном: Ко тражи готова савршена градива, нити је песник, нити | познаје услове за постанак драматичних про- | извода. Ни један предмет није од прве руке ва |

| | | |

могли употребити, али унутрашње махне градива ваља да савлада уметност песникова, те од |

невавршенога да створи савршено. За то је песин, а не грађар.

Речју: за шаљиву игру има у нас довољно градива. Готов задатак чека само својих радника. Ко осећа у себи глас тога позива, жицу тога дара: нека отвори очи, па нека мало разгледа по круговима нашега живога, те ће му стотинама нићи елике, које ће га изазивати на благодаран рад. Уз то му ваља још изучавати старе и нове изворе, а овобито језик и значај шале народне, па ће се дивним нашим епским пебсмама народним, и знатним производима уметне сирике придружити и ведре лице шаљиве муве,

било поверено да изради нова правила, зготовио их је, па бе у том свом послу осврнуо и на друге књижевно сти, особито на чешку, у којој „умјелечка беседа“ тако лепо успева.

Главна је промена у <, 1. у коме сада, стоји:

„Досадање друштво „Матица илирска“ промењује своје име, те ће се звати „Матица хрватска“, којој је цел:

1. Да шири корисне науке у грађанском свету:

2. Да унапређује лепу књижевност, глазбену итворну уметност (сликарство и кипарство);

3. Да потпомогне заслужне писцем уметнике, а понај-

пре чланове овога друштва у књижевном раду и на невољи ;

4. Да набавља помоћи њиховим удовицамаи сиротама.

И ако су неки старији родољуби хтели свом силом оборити тај чланак, не допуштајући, да би „Матица“ могла што друго бити, него прост издавалац књига, то је ипак скупштина тај параграФ огромном већином прихватила, а тиме вели „Ујепас,“ посведочила, да јој језаниста стало до напретка овога друштва, које није могло већином за то успевати, што су академија за науке и друштво св. Јеронима међу собом поделили матичин књижеван задатак, којега они и врше успешно. И ми смо, вели „Улепас“ уверени, да само на темељу тих нових правила има разлога за опстанак матичин, и надамо се, да ће и противници увидити временом, да је њихова бојазан нетемељита, а њихов конзерватизам сувише био.“

СИТНИЦА.

(И то је рачун.) Један беспослен српски рачунђија израчунио је да је у Српотву с ову страну Савео Божићним празницима заклато до 200 000 разне печенице која је заливена са 1 милионом холаба разнога вина а заслађена са иљаду цената разних колача. Исти рачунџија, рачуна сада колико је о божићнем празнику одевено побувено сироте деце, колико је тој сиротој деци поклоњено ењига, пера, прописеваг Неки му веле да се окане тога рачуна јер у нас нико неводи рачуна о тим стварима!

Издаје управа српског народног позоришта.

рт