Позориште

лици свој шетир у руци. „Шта желите, господине“ — запитаће Дигавон, — „Ја — самја бих“ — стадемуцати младић, „Извините моју смелост, Да, ја сам велики, стравни пријатељ позоришта, па бих рад вечерав бити на пред-

стави“. — „Та и сами ћете ваља да видети, да то није могуће ако немате улазнице“ — „ЛА не бих ли ја вашим посредовањем“ — — »„Го-

сподине, немам среће познавати вас. Али и иначе не могу вам набавити улазнице, јер и ми сами глумци морамо се данас задовољити са местима иза кулива,“ — „ја нисам тако мислио,“ — рече младић учтиво. „Хтедох вас само умолити, да се обратите на госпођицу Контатову,не би ли њезином добротом какотод дошао до места на галерији позоришних елугу или ма где иначе. Вама, господине Дигазоне, да боме да нисам познат, али госпођици Контатовој — —“. „Зар вас она познајед“ — „Да ботме, ја вам · често — —-“. — „Аха, ви сте њезин најмљени тапшало,“ — засмеја се Дигазон. — „Али за име света!“ — „Ништа за то“, рече комичар, аза што не бисте ви лепој Контатовој ташпали 2 Ходите са мном.“ Дитазон отвори врата. „Али пре свега, какб вам је име2“ — „Лабисијер“, одговори младић. Лабисијер уђе са страхопоштовањему те за њега свете просторије. Није знао од милина где је. Свему се дивио, завидео је и најпростијем позоришном слузи. Бете сиромах, па га стога родитељи не пуштаху у позориште.

Лабисијер стојатше пола дрхћући, Дигазон оде на позорницу и разговарао сес једним дивним младим пажем, који не беше нико други него лепа Контатова у мушком оделу. „Ко је тог“ запита она Дигазона. — „један млад. угледан човек хоће с вама да говори“ — рече комичар, „зове се Лабивијер“. — „Ах, мој одушевљени обожатељ, — „Ваш тапшало«“. — „Па и то, Дигазоне«, — „од куда сте се, до беса, сњиме упознализ“ — „Давала сам му два три пута да ми препише улоге, а по што није никад примао новаца, плаћала сам му слободним улазницама,“ — »Али ви знате, да је то забрањено!“ — „Ћ, паказнитеме,“ — рече Кантатова, смејући ве. „Та морам ваљда свом поштоватељу учинити какву услугу. Доста је пута издржао у рђавим комадима, данас нека се наужива у добром комаду“. Тако рече па онда оде за кулисе и 00зове Лабисијера да дође. „Господине“, рече она,

158

име

„ја ћу наредити, да вам се даде место горе на првој галерији, Истина тамо баш није бог зна како пријатно, али ва данас нема бољега, Одмах покрај себе имате справу што грми, а онде је и цев из које се вева; но у данашњем комаду нити ће севати нити грмити, дакле ћете бити ва ввим на миру“,

Лабивијер бете ван себе од радости, — она се није учинила дата непознаје, она јешњим говорила, она му је прибавила место у сред чудних справа, којима се елушаоци чуде кад захоре. Лабивијер промуца неколико захвадних речи, па онда пође за једним послужитељем, кога је дозвала Контатова — и он сеђаше сав бла"жен поред цеви што вева, Представа је испала изврсно и на миру. А што се тиче Лабисијера топио ве од милина, Када се спустио застор чисто опијен отиде на позорницу. „Но јестели добро провели,“ запита га Контатова, која јебаш пошла у евоју гардеробу. „Тако сам сретан“, одтовори Лабивијер, „да немам речи, али примите ипак, госпођице, моју најусрднију захвалност“, — па окренув се Дигазону рече:„А Ви ћете ми, господине, допустити да и вамана ватој доброти — —“ „Добро, добро“, рече Дигазон, „драге воље, а надам све, да ћу вам и чешће моћи бити на услуви“, — „Може бити да ће доћи време, када ћу вам вратити то пријатељетво“, — рече Лабисијер скромно, „данас сам наравно незнатан !« — „Хе, човек не може знати, не може знати“, рече Дигазон манувши пријатељски руком, — „Надам се, даћете се нас онда сећати“, — „Рачунајте на мене“, рече Лабисијер, па одјури из позоришта на поље, иједва се на свежем ваздуху опет мало разабрао. -

Од оно доба, како се играо комад „два пажа“, прошло је три године, Револуција завлада Француском, (ве се свезе раскидоше, живот, имање и слобода беше изложена свакој вамовољи. Да у таким приликама ни позориште није остало на миру, по себи ве разуме, Оно је постало право врзино коло најдивљијих страсти. Поворишна, дружина подели се на две странке, Позорнида са свота силнога уплива на народ мораде елужити различитим политичним странкама као средство за разпростирање различитих идеја, Не прође ни један дан, а да се у позоришту није десио какав политични скандал. Глумце су сматрали као новиоце и гласнике идеја, њихов положај