Позориште

Кондоруши ве нађе у забуни и одбитај дар од себе, -

— Бар допустите да цвеће међ собом поделимо !

— Ах,то не, подељено цвеће долази ми као и чије срце на двоје раздељено, ја пак нити бих цвећа нит бих срца тек по поле да имам.

— Ви мислите као и ја; срца ваља освајати, па зато не смете ни пукета ми презирати, — пружи јој по томе цвеће, а очима је тако молећи гледне, да глумица не мога а да цвећа не прими,

Е сад седоше лепо обе те расне женице једна до друге и за час па се изгубише. ва свим поверљиво у разговору. Карло се шеташе горе доле покрај њих, од срца ее радујући, што их је тако красно измирио и здружио,

Њих две глумице живо се разговараху, а ни једна да спомене и за име Карла, као да га ни не беше за њих две на свету. Шта ли је па остала дружина о томе мислила, лако си могао и сам погодити — сви се у томе слагаху, да је управитељ и опет израдио дипломатски један чин,

За час склопљено пријатељисање тих двеју женских глава — беше тек опеена, Обично је, да глумице на главу, непрестано реву једна на другу — па тако је било и сњима двема у истини, ма да ти се чинило, кад их видиш, да су оне сродне по карактеру.

Кад у зору да се ва те забаве растану, тако ву једна спрам друге биле, е си мислио, да је двоје драги на растанку. Грлише се и два и три пута, пољубише се без броја. Брунингова чисто слети преко степена доле и скочи у кола, која су је чекала; вратаоца се од каруца сЕлопише и трком одзујаше испод капије,

Кондорушијевој учини ве, као да виде неку црну сенку крајбрунингове у каруцама — у срцу јој текну вумња, она се хитро врати натраг тражећи управитеља, да се с њиме опрости: повлужитељ јој рече, говподин се управитељ већ свлачи, да отпочине, и одбије је тиме.

Њена вумња би истина,

Карло беше доиста она црна сен у колима, Карло, који Брунингову отпрати до вуће,

Сва ускиптела од гњева и љутине, оде Кондоруши из стана управитељева, Пред кућом стојаше Фијакер, она уђе у кола, и гњевно плане на кочијаша, да је што брже одвеве до куће, Спопала је дрхтавица посвом телу. да неколико минута била је већ у својој соби. Не евлачила већ управо кидала је са себе хаљине и тавки се дала у постељу,

Дан је већ у велико оданио, агњевна срдуша ни ока не склопила. Буновна ђипи око подне е постеље в речима: „Или она, или ја — једна од нас двеју мора се уклонити !«

Као да је ве ума сишла, тумараше Кондорушијева по евојим велелепним просторним собама — једва једном зазвони у звонце, и собарици оштро заповеди, да јој донесе њено најлепше одело. Дов длан о длан стојала је вобарица крај ње ва свеупоценом свитом у рукама; госпођици јој ништа не беше по вољи, ништа јој, ко што би хтела, не стојаше, ни чим не мога девојка да јој угоди. Непрестано намештајући се и пеујући једва једном стаде глумица у своме светлом руву, светла али гњевна, угледна, чиста ко из кутије,

(Свршиће се.)

олово ћи

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ.

НАРОДНА ОПЕРА У 3. ЧИНА ОД ВЕЛИМИРА ЂОРЂЕВИЋА, ГЛАЗБА ОД ИВАНА ПЛ. ЗАЈЦА.

(Свршетак.)

Мурат (ђурђу.) Душманин никад, деспоте, теби, Тако ми вере, био ти не бих!

Челебија (Мурату.)

Ни ви ди чуо каурку, царе, Какав прот тебе подиже глас»

Мурат.

Чуо сам, чуо, па ипак велим. За њу би дао харем мој вае!

| Ђурађ (народу).

А сад у дркву! Хвалите бога, Који нам опет повлони мир! Молитва чиста дана нам тога, | Нека вам буде срдашцу вир,

| Нека нам земља срећу ужива! | Нека, је благост мира целива,

(Гргур, Стеван, Лазар, великаши и народ одлазе преко сте– пеница у цркву.)

и | -—==_—___ а па ИЦ