Позориште

~ 195 длллљ~

сећам, како ми је неко приметио, да нема оперете или сада опзре, то се поворпште не би могло ни одржати, морали би га затворити, А да се покуша једном, да се одели опера од драме, па да онера подмирује своје трошкове из свога дохотка, па да видимо, хоће ли моћи два месеца остати, Опера, нетина, пуни кућу, аји су јој и трошкови огромни, а уз то још и пева-

чи којекакви, а беру велику плату. А уз то се још оперни вештак штеди, да не пева два пута.

узастопце, да си гласа не поквари; а драматични тлумац мора и пре подне и после подне, и о дану представе на врат на нос пробе држати, и то тако, да се сутра или преко сутра мора одиграти нов комад у 2 чинова, Ако шта недостаје у оделу или у декорацији, каже се: „По, мозите се како можете!“ Па како публика и да полази драму, када зна, да ће гледати све ста-

ро и да глумци већином по сувоме пливају ! Па још Е томе кад узмешу да нам је публика течајем пређашњих година дивним укусом некога (ка жалост) појединца човека кроз и кроз попокварена; да нам се позориште претворило у кашшаријаду, па се у томе натицало са Фирштовим пратерским гакалиштем! Народни се новац трошио на преводе лудих ·-лакрдија, као што ву н, пр, „Срнац“ „Растресени“, „Талиеман“, „Бели Отело,“ „Сфинке,“ „Гризета и вила,“ „Шоншон“, „Гарибалди“ и хиљаду других, које су са лудим оперетама у своје коло ухватиле наше оштинетво, те су га својим екакутањем и певуцањем тако помамиле, исквариле, да ће сада требати дивскога носла док ве опет опорави, Ја се

надам у Бота и садашњу управу; да ће јој то поћи за руком, само ако буде устрајала у сво| јим попримљеним начелима,

(Наставиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Јелва.“) После осам месеца отворише се 6. децембра, ове године опет двери на храму српске Талије у Новоме Саду. У први мах, кад човек после дужег растанка види оне, који су му мили и драги, заборавља на све друго, па се само радује, што су му дошли мили знанци. Тако и ми, радујући се искрено доласку нашега позеришта, не ћемо да кваримо те радости наше питањима о тубатнима, који су постигли нашу позоришну дружину. То остављамо за друга времена, а сада велимо: „Добро нам дошли, миди нам гости! Добро нам дошли и здравља се наносили, « јерто као да ће бити од најпрече потребе свима, кад погледамо на позоришни оглас, па видимо читаву поворку болесних чланова. Да, здравља, ионет здравља као да ће требали сви чланови, па и они глумци, који су „Јелву“ тако добро и тако складно одиграли, да слободно можемо рећи, да је много изгубио сваки, који није био на овој првој представи. —0—

+ (Позориште у Карловцу.) Чим се примакла јесен, подитли су се и добровољни глумци у Карловцу, да лепом забавом прекрате дуге јесенске вечере. Тако су 19. окт, о. г. приказали драму: „Она је луда“, 6 новембра таљиву игру: „Назови адвоката“ а 9. новембра драму „Сиромашног маркиза,“

МОРУ ИУ А

% (Мирослав Сметана.) Овом чувеном чешком музичару и управљачу свирачког збора у чешком народном позоришту, повлонало је недавно пардубичњо. женско певачко друштво „Људмила“ скупоцен лаворов венац од сребра, показујући тиме, како цени његове заслугеза чешеу народну уметности као спомен његовог суделовања при концерту, ког је „Људмила“ била приредила.

о

| ситнице.

; % (Африкански обичаји.) Племена на западној афри

| канској обали немају имена за мушку и женску децу. Сви мушкарци и све жене зову се по имену дана, кад. су рођени. Недеља има код њих седам дана, 8, сваки дан има два имена: једне мушко и једно женско. Сва мушка, деца, која се роде мети дан; добију мушко име дана, а женска, деца, женско. име дана. Мушка деда, рођена у недељу, зову се „Квасије,“ девојке „Акусна,“ деца од понедвоника „Кудијекс“ и „Ађинах,“ од уторка „Квабина“ и „Аблејнабах,“ итд. Даљи је обичај у њих, да залажу једно другога, као што ми залажемо сахат или прстен. Муж заложи жену, отац синове и кћери, кад што жона мужа. Зло и наопако по онога, ког заложе. 'То је прави роб. Ако је онај, који је нешто заложио, у невољи, или ако му је оно, што је заложио, изашло из воље, онда га не искупљује из залога до смрти. Али ако заложена душа умре у залогу, тада, се) искупљује, јер та племена мисле, да "човек све дотле не може у „вецну срећу.“

ДОБ му се тело не укопа. Мртво дело заложенога разапне веровник на два три огранка на дрвету и покојников род гледа да из ока из бока набави откупнину. Та племена верују у два врага. Један је на небу, Абонсам, и чува стражу над опаким душама; други је Сасабонсам, на, земљи, и не разликује се од човека, само што је Ру“ менији и што му је кода дужа. Сасабонсам љуби виловњаке и чаробњаке, влада овим светом, и станује у дубоким јамама далеко у шумама на камењацима, близу осебите врсте дрвећа. Народ и ако верује у Сасабонсама

не боји га се, нити му служи много, али од Абонсама, | се плаши и гледа да му се умили,

| Издаје управа српског народног позоришта.